Imala sam tako prost zadatak: stići sa Novog Beograda do Voždovca, preko centra grada (Pristanište). E sad ovako. Ja sam osvedočena neznalica koja zna svoju i par komšijskih avlija. Ostalo sve mi je u domenu naučne fantastike.
Da, živela sam na Novom Beogradu. Jedno 10ak godina. Ali od tad je prošlo dosta. I za to vreme se moja tadašnja avlija (sa pripadajućim komšilukom) malko promenila.
Centar grada ne znam. Naročito taj tu dole deo ispod Kalemegdana. Nije mi bio poznat ni kad je bio stecište pacova, zmija i narkomana. Nije mi poznat ni sad kad je stecište nekih drugih živih bića.
Voždovac je poznat teren, ali do njega treba stići.
Na svu sreću (naročito moju) tu je moj omiljeni Google Maps. Sednem u kola, ukucam „Pristanište“ i čovečuljak brzopotezno izračuna da mi (zbog gužve) do tamo treba 12 minuta. I da veći deo toga idem pravo. Osim nekog uvijanja, izvijanja, skretanja, polukružnih poluvraćanja tamo kod Brankovog mosta. Stavim mobilni na suvozačko mesto i upalim ljutu mašinu.
Do Brankovog mosta je bila pesma. Ja vozim, gospođa iz Googla većinom ćuti, jer je odmah na početku rekla da idem pravo narednih par kilometara. Kako smo prešli most, gospođa mi je signalizirala da se isključim. Krenem nizbrdo i odmah naletim na račvanje. Gospođa se ne oglašava, pa ja bacam brz pogled na mobilni, koji se pri promeni pravca zarotirao na sedištu za 180 stepeni. I ja više nisam sigurna na koju stranu mi pokazuje da idem i da li je on svestan da se okrenuo. I da li njegovo levo zaista znači levo ili on sad misli da ja idem u rikverc, pa u stvari treba desno da skrenem. Iza mene se stvara kolona, nervozni beogradski vozači počinju da mi sviraju. Broj Tri negoduje, ono ludo kuče koje smo usvojili pokušava da pređe napred i da se obesi za retrovizor.
I baš kad osećam kako znoj počinje da mi se sliva niz kičmu, začujem iz telefona umirujući glas gospođe iz Googla:
„Skrenite na jugoistok.“
Broj Tri počinje da recituje:
"Pred nama je sever,
Jug nam leđa gleda..."
Kuče zacvili i pokuša da se zavuče ispod sedišta. Ja se iskreno zahvalim gospođi na beskorisnom savetu i skrenem desno. Ipak, bacim kratak pogled ka retrovizoru u ludoj nadi da ću u njemu uočiti siluetu Šejna kako odlazi u zalazak sunca. Na zapad.
Нема коментара:
Постави коментар