ETNO POSLASTICE

 Bio sajam etno hrane. Bila ja na sajmu.

 

Dragi poslao poruku da mu kupim nešto kad sam već tamo.

 

 

Kupila sam mu čaj.

 

 

 Još uvek je po malo ljut.

NAVIGACIJA

Imala sam tako prost zadatak: stići sa Novog Beograda do Voždovca, preko centra grada (Pristanište). E sad ovako. Ja sam osvedočena neznalica koja zna svoju i par komšijskih avlija. Ostalo sve mi je u domenu naučne fantastike.

Da, živela sam na Novom Beogradu. Jedno 10ak godina. Ali od tad je prošlo dosta. I za to vreme se moja tadašnja avlija (sa pripadajućim komšilukom) malko promenila.

Centar grada ne znam. Naročito taj tu dole deo ispod Kalemegdana. Nije mi bio poznat ni kad je bio stecište pacova, zmija i narkomana. Nije mi poznat ni sad kad je stecište nekih drugih živih bića.

Voždovac je poznat teren, ali do njega treba stići.

Na svu sreću (naročito moju) tu je moj omiljeni Google Maps. Sednem u kola, ukucam „Pristanište“ i čovečuljak brzopotezno izračuna da mi (zbog gužve) do tamo treba 12 minuta. I da veći deo toga idem pravo. Osim nekog uvijanja, izvijanja, skretanja, polukružnih poluvraćanja tamo kod Brankovog mosta. Stavim mobilni na suvozačko mesto i upalim ljutu mašinu.

Do Brankovog mosta je bila pesma. Ja vozim, gospođa iz Googla većinom ćuti, jer je odmah na početku rekla da idem pravo narednih par kilometara. Kako smo prešli most, gospođa mi je signalizirala da se isključim. Krenem nizbrdo i odmah naletim na račvanje. Gospođa se ne oglašava, pa ja bacam brz pogled  na mobilni, koji se pri promeni pravca zarotirao na sedištu za 180 stepeni. I ja više nisam sigurna na koju stranu mi pokazuje da idem i da li je on svestan da se okrenuo. I da li njegovo levo zaista znači levo ili on sad misli da ja idem u rikverc, pa u stvari treba desno da skrenem. Iza mene se stvara kolona, nervozni beogradski vozači počinju da mi sviraju. Broj Tri negoduje, ono ludo kuče koje smo usvojili pokušava da pređe napred i da se obesi za retrovizor.

I baš kad osećam kako znoj počinje da mi se sliva niz kičmu, začujem iz telefona umirujući glas gospođe iz Googla:

„Skrenite na jugoistok.“ 

 Broj Tri počinje da recituje:

"Pred nama je sever,

Jug nam leđa gleda..."

Kuče zacvili i pokuša da se zavuče ispod sedišta. Ja se iskreno zahvalim gospođi na beskorisnom savetu i skrenem desno. Ipak, bacim kratak pogled ka retrovizoru u ludoj nadi da ću u njemu uočiti siluetu Šejna kako odlazi u zalazak sunca. Na zapad.

 

BITI HUMAN

 Danas sam bila pravi, dobri, Titov pionir i dala krv. Za otadžbinu.Za Institut za transfuziju krvi. Za dva slobodna dana. Rekli mi lepo ljudi da danas odmaram što više, pijem puno tečnosti i ne zamaram ruku. U skladu sa njihovim savetima, kao i željama moje dece, pravo sa vrata sam uletela u kuhinju i krenula da spremam lazanje. Broj 2 je u jednom trenutku došao da mi proveri prolazno vreme, kao i kvalitet dotadašnjih radova - nabio je prst u bešamel sos, liznuo i dao mi prelaznu ocenu.

Prelazna ocena? Kako mu nisam odvalila jedan bekhend levom rukom po glavi (iz desne ruke vađena krv, rekli lekari da je ne umaram), da odleti tamo gde ga ni Google Maps ne bi našao! Na njegovu sreću, danas sam čist humanitarac. Što i vama preporučujem - Dajte krv.

SVAKOGA DANA U SVAKOM POGLEDU...

 ili: Lekcije koje učim dok sam na odmoru.

Dan prvi. Izbegavati ogledala dok si u kupaćem.

Dan drugi. Našla idealnu poziciju na bazenu. Dijagonalno od bara. Uđem u bazen, preplivam celu dužinu, izađem, uzmem pivo i peške se vratim do ležaljke. Uspostavila sam savršenu ravnotežu: Kalorije utrošene na plivanje i pešačenje nadoknadim kalorijama iz piva.

Dan treći. Evo ga i prvi problem: Bar na bazenu poslužuje pivo samo do 17:30. Ali ljubazni gospodin za šankom mi je objasnio da u Azur baru toče pivo "until twelve". I eto meni prvog domaćeg zadatka - Naći gorepomenuti raj za pivopije.

Dan četvrti. Uradila domaći odmah. Usput naučila da džin-tonik može da prođe kao zamena za pivo. 

Dan peti. Broj 3 samo cvrkne "Sad idem na boćanje" i nestane. Ili "Odoh na strečing!". Ili "Mogu li na trbušni ples? Mooolim te... Hvala!" Broj 2 samo overava mesta sa hranom. Broj 1 se izvali na ležaljku i čita knjigu. Ili kucka poruke. Deblja Polovina nepogrešivo jurca za Brojem 2. Jer... Hrana, naravno! A ja razapeta između njih sve više imam želju da se pridružim radniku koji svaki dan sedne na novo mesto u hladu i čupka travu oko sebe. Da budem bar od neke koristi. I da imam s kim da se ispričam. 

Dan šesti. Uživo sam videla pijanog Rusa. Nije više biće iz priča i pošalica, već čovek od krvi i mesa. Prvo je pokušao da igra odbojku. Par puta ga je lopta udarila, dok je on samo posmatrao njen let ka svom telu. Onda je bez ikakvog povoda pao na teren i rekao svojoj ekipi nešto što se moglo protumačiti kao - Nastavite bez mene, moram malo da se odmorim. Posle intermeca je pustio muziku i plesao sam sa sobom par numera, nakon čega je ušao u vodu da se ohladi. Pri ronjenju je koristio naočare za sunce u nedostatku maske. Prvo sam bila zgranuta, posle mi je bilo smešno, a sad osećam zavist. On tako zna da uživa u životu i u trenutku. On je sve ono što mi želimo, a ne smemo zbog vaspitanja, zbog normi, zbog društva. 

Dan sedmi. Dan bez e-uređaja i interneta je dan posvećen samom sebi.

Dan osmi. Dva dana se Deblja Polovina rastaje sa životom. I sadržajem stomaka. Dva dana više vremena provodi u toaletu nego na plaži. Dva dana analizira svoje postupke i uzroke koji su doveli do ovako razarajućih problema.Zaključak se nametnuo sam od sebe. Nisu krive gomile mesa koje je ubacivao u sebe od prvog dana kad smo došli ovde. Ni slatkiši ili testenina. Ni peciva, daleko bilo! Krive su - tikvice. I to ne bilo kakve, nego one najgore: grilovane. 

Dan deveti. Ne vredi ni preplanuli ten, ni posvetlela kosa, ni par kilograma manje. I dalje ne treba biti blizu ogledala kad si u kupaćem. 

Dan deseti. Prilazim baru kod bazena, a šanker se već uhvatio za aparat za pivo - Beer? Ja dignem dva prsta i kažem - Make it two, Sem! Pa, mislim, imam li ja muža ili ne? Doduše, moj čoek nije baš neki pivopija, ali ne mora ni Sem sve da zna. 🤫

Dan jedanaesti. Poslednji dan. Dan kad se opraštaš od mora. Od sunca, od lenstvovanja, od totalne opuštencije. Pet minuta pre ulaska u autobus koji će me odvesti na aerodrom, resetujem se na fabrička podešavanja: prebrojavam članove porodice, proveravam pasoše, vodim računa o ručnom prtljagu (svom, dečijem, od Deblje Polovine), podsećam ih da idu u toalet... Jedanaest dana su bili apsolutno samostalni i pokazali da mogu da se snađu i bez mene, ali je ova kvočka navikla da sve drži pod svojim krilom i nadzorom. 

Zaključak? Sve sam lepo shvatila, ali previše sam matora da se menjam. Kvočka sam. Ili, modernim jezikom - Control freak. Do sledećeg leta 🏖️

SUPER FAZA

 

Ja sam trenutno u super fazi. Odnosno, pravilnije bi bilo napisati da sam u „Super!“ fazi. To je posebno stanje svesti koji neki roditelji nikad ne dostignu, nekima (kao meni) treba godine i godine da pređu u to agregatno stanje, a postoje neki koji se rode takvi.

Elem, ja sam posle dugog niza godina ispunjenog čupanjem kose, griženjem noktiju (i vrhova prstiju), padanja u vatru, plakanja i borbe sa suicidnim mislima shvatila da moja deca nemaju isti odnos prema školi kao ja i da ih jednostavno i apsolutno nije briga kakvu će ocenu dobiti i da li se ja nerviram zbog toga. Oni su sami sebi beskrajno savršeni i nikakav sistem ocenjivanja kvaliteta i kvaniteta pređenog gradiva ne može narušiti tu njihovu sliku.

I tako sam ja, posle toliko godina rešila da pokušam da prihvatim njihov način života i njihov pristup obrazovanju i upala u „Super!“ fazu. Koja istovremeno predstavlja i komentar na njihov kratak raport iz škole:

 

Dete: „Dobio sam 2 iz srpskog.“

Ja: „Super!“

Dete: „Pitala me biologija i sve sam znao, samo jedno pitanje nisam,

pa je rekla da je to 3, ali da će me još pitati.“

Ja: „Super!“

 

Postoje i specijalni slučajevi, kad moram na kratko preći u „Nema veze.“ fazu, ali se brzo vratim u osnovni mod:

 

Dete: „Dobio sam 1 iz hemije.“

Ja: „Nema veze.“

Dete: „Ali rekla je da mogu da popravim.“

Ja: „Super!“

 

I tako zemaljski dani teku u mojem „Super!“ univerzumu. Meni super, deci super. Sve dok moj predklimakterični mozak ne prekopča na drugi napon. A tad, plašim se, neće više biti super nikome.

Do tada