JA SAM ZNAO DA JE VAŠ SIN FIJU, ALI...

Svi koji nas znaju, upoznati su sa različitim stavovima članova naše porodice u pogledu kućnih ljubimaca. Kučića, da budem preciznija.

Broj 1 i 2 prosto obožavaju pse svih vrsta, modela i gabarita i uvek nam je bio veliki problem kako im objasniti da ne uskaču u čeljusti svakom lajavom krelcu na koga nalete. S druge strane Broj 3 se užasava svakog mrdajućeg živog bića koje nije čovekolikog oblika (neki put i njih), tako da je s njom glavni problem bio kako je sprečiti da nam ne skače na glavu čim ugleda neko četvoronožno/gmižuće/leteće „čudovište“.

Dragi i ja smo već prekaljeni – obožavamo pse, ali smo previše dobro svesni kolika je to obaveza. I kolika bol ostaje nakon što ih više nema. Tako da smo savršeno plivali u tom vakumu koji su naša deca napravila mešajući ljubav i strah.

Međutim, pre izvesnog vremena Broj 3 je smanjila frekvenciju vrištećih zvukova koje bi proizvodila u blizini životinja. I manje zavrtala nosom na pomen dovođenja psa u naš životni prostor. I onda je Broj 2 otišao na pripreme i poslao nam sliku sa pitanjem (na svom lošem maternjem jeziku):

 

„Oćemo ga usvojimo“

 

Ja ga, po navici, uputim na Broj 3, čvrsto verujući da će ga odgovoriti kao i svaki put do tad...

 

Par dana posle smo se spakovali i krenuli put Kladova po pridruženog člana, jer i pored usrdnih molbi Broja 2, vozač autobusa je ostao tvrda srca i ostao pri svom – u njegovo prevozno sredstvo može ući samo ljudska osoba, ne i vreća puna buva i krpelja. 

Put bi bio i idiličan da Vođi Puta nije na samom početku saopšteno da ne sme u kola unositi hranu iz pekare, jer od tog mirisa Broju 3 bude muka. Vođa Puta nije to baš najbolje primio. Dodatni stres mu je izazvalo i kad smo Broj 3 i ja odlučno odbacili njegovu ideju da napravimo pauzu u putu kod neke lokalne kafane radi prejedanja specijalitetima dana. Pritisak mu je dostigao maksimum tamo negde kod Golupca, pa je odlučio da nepropisno parkira naše prevozno sredstvo na ulaz u prvu pekaru i da reguliše parametre svog kardiovaskularnog sistema sa par rol-viršli, mini picama i krofnom (koju je pojela Broj 3, bez obzira na mogućnost mučnine).

U sportskom kampu nas je dočekao Broj 2 i budući Drug Član. Sa njima još par dece i Trener:

„Kakva su vam deca! I Broj 1 bi svaki put ovde pravio azil i dovlačio mačke i kučiće, ali ovaj oće i da ga usvoji! Mislim, ja sam znao da je Broj 2 fiju, ali nisam znao odakle mu to. Onda sam čuo da ćete doći da ih pokupite i mnoge stvari su mi postale jasnije.“

Ja sam se okrenula prema Dragom, koji je još uvek preživao poslednju rol-viršlu pa mi je bilo žao da ga izvlačim iz tog blagostanja trenutne sitosti informišući ga da nam je Trener upravo zalepio jedan verbalni šamar.

Pridruženi Član je odlučio da će naša spavaća soba biti i njegova spavaća soba, dok je ostatak stana opredelio za funkciju toaleta. Što smo relativno brzo i dosta odlučno izmenili: i dalje spava kod nas u sobi, ali smo toalet ograničili na terasu. Da budem iskrena, ponekad se zaboravi. Ja mislim da je to zato što je glup, ostali misle da je prosto tvrdoglav. Vreme će pokazati ko je u pravu.

Veterinar je procenio starost i odlučio se da mu upiše za datum rođenja neki lakopamtljivi – 25. maj. I dok u mojoj skladnoj porodici besni tihi rat oko imena Pridruženog Člana, ja sam već odlučila - zvaće se TITO.

 

 

ALFA I OMEGA VIBER GRUPE

 

Svojevremeno, kad je Broj 3 kretala u vrtić, Moj Dragi je učinio veliki gest ljubavi prema svojoj Nežnijoj Bračnoj Polovini: pristao je da bude dodat u vrtićku viber grupu roditelja. Znajući da bih ja, samo čitajući sumanute poruke bolesno opsesivnih roditelja veoma naglo postala Nervno Labilna Bračna Polovina, svesno je uronio u more (većinom mama) i obećao mi da će me pravovremeno informisati o važnim temama. Pošto svi dobro znamo da na tim roditeljskim grupama ima svačega, samo ne tema koje su bitne za rast i razvoj naše dece, ja sam vremenom totalno zaboravila da ta grupa postoji.

Sve se promenilo kretanjem Broja 3 u školu. Učiteljica je napravila viber grupu roditelja i ne pitajući, dodala mene, a ne njega. Ja sam odlučila da pokažem da sam postala Veliki Remorker, da sam odrasla i dorasla da se suočim sa užasima komentara na roditeljskim grupama, pa shodno tome nisam ni glasa pustila, već sam stoički, poput majke Jugovića, uzdignute glave prihvatila svoju sudbinu.

Onda je jedan od roditelja došao na genijalnu ideju da bismo, pored grupe koju je formirala učiteljica, trebalo da imamo još jednu na kojoj su samo roditelji. Bez učiteljice. Tako da sam iz stanja totalne nesvesnosti pogubnog dejstva roditeljske viber grupe, skoro trenutno uletela u dve.

Pošto se ja trenutno nalazim u najboljim godinama svog života i u skladu sa nekim unutrašnjim promenama, rešila sam da promenim i svoj način komunikacije sa drugima. Odnosno, dogovorila sam se (tokom jednog od dijaloga sa samom sobom) da više neću biti nemi posmatrač među nepoznatima, već ću javno iznositi svoje mišljenje. Nešto sam shvatila - ako ja moram da slušam (i čitam) kojekakve gluposti koje ispadaju drugim roditeljima po grupi, zašto bih ja svoje zadržavala u sebi? I to je bio početak moje uspešne karijere uticajne viberašice...

 

Šalu na stranu, uopšte nisam uticajna. Niti uspešna. Pogotovo ne na viber grupi roditelja (bilo onoj sa učiteljicom, bilo onoj bez). Samo sam među onima koji najčešće imaju nešto da kažu (što je dosta u skladu sa mojom jezičavom prirodom).

 

Kao i u svakoj roditeljskoj grupi (bila ona viber ili ne) i u ovoj se pojavila GospoDŽa koja želi da osvoji titulu AlfaMame. I sad dolazimo do srži problema, mesta gde se moje i njeno mišljenje razmimoilaze: Ona smatra da joj ja stojim na putu do konačne pobede, a ja ne smatram ništa – zabole me leva ušna resica za to ko će biti AlfaMama. Međutim, ono što odlikuje pomenutu GospoDŽu je da svoju moć iskazuje zapišavanjem tuđe teritorije. A ono što odlikuje mene je da mi ne pada na pamet da budem zapišana. Pošto je Broj 3 tek na početku svog školovanja, ne želim da pokazujem zube i ulazim u klinč sa GospoDŽom, ali ne želim ni da pomisli da sam podvila rep i pustila da me „istušira“, pa sam se odlučila za taktiku „kad se ona oglasi, ja se pravim mrtva“. Što nije svaki put moguće...

Pre neki dan pošalje neka mama na viber grupu roditelja (bez učiteljice) da li treba da se nauči pesmica iz engleskog. Cimnem Broj 3, ona na čistom srpskom kaže – „Jok!“ i ja taj odgovor prenesem kako toj mami, tako i svim drugim zainteresovanim roditeljima. Sutradan, Broj 3 nakon škole uleće u kući, postavljajući uvek isto pitanje:

„Smem li da igram igrice?“

Nekako me uvek fascinira upornost i vera tih malih ljudi. Dobro zna da je pravilo u ovoj kući, ustanovljeno još od kad je Broj 1 krenuo u školu, da se igrice i crtaći (osim u specijalnim slučajevim, za koje je potrebno da Vrhovni Poglavari ove porodice donesu Lex specialis) mogu igrati i gledati samo tokom vikenda. I većih praznika. Bez obzira na to, Broj 3 svaki dan (po više puta u toku dana) proverava da li je došlo do izmene zakonske regulative u pravcu koji bi bio povoljan po njen život.

Ja joj, po običaju, ukratko objasnim da se pravilo nije promenilo, na šta ona ravnodušno odmahne rukom i kaže:

„OK, idem da učim pesmicu.“

„Koju pesmicu?“, već osećam kako mi se jeza penje duž kičme.

„Iz engleskog.“

„A šta ste radili danas iz engleskog?“

„Odgovarali pesmicu... Oni koji su naučili.“

Žmarci su preko kičme stigli do mozga koji je eksplodirao pri spoznaji da ću biti popišana od GospoDŽe, jer sam celoj grupi prosledila pogrešnu informaciju.

„Ona pesmica za koju si rekla da ne treba da se uči? Ipak je trebala da se nauči?“

„Paaaa... da.“

„Kad je nastavnica rekla da treba da se nauči?“

„Uh... odavno... Prošle nedelje?“

„Pa zašto si mi rekla da ne treba da se uči?“

I tada me je, po prvi put u životu, pogledala ONIM pogledom. Mojim pogledom. Pogledom odrasle, samosvesne osobe koja objašnjava nešto svom nezrelom detetu:

„Znaš, mama, ona nama stalno govori da treba nešto da naučimo. Ja to naučim i ona ne pita. Tako da sam ja odlučila da je više ne slušam i ne učim ono što nam kaže.“

Stojim zapanjena njenom logikom, njenim nepristajanjem da se potčini besmislenim naredbama, njenom zrelošću. Stojim zapanjena, jer sam svesna da dok sam se plašila GospoDŽe, mene je popišalo rođeno dete. Istovremeno mi održavši životnu lekciju.

Okrenem se, uzmem mobilni u ruke i otkucam jedno izvinjenje za pogrešno poslatu informaciju i kao svaka odgovorna odrasla osoba svalim krivicu na svoje maloletno čedo. Druge mame krenu da kokodaču, smeju se, prepričavaju šta njihova deca misle o učenju pesmice, nastavnici engleskog, školi, roditeljima...

A onda je zagrmela THE GospoDŽa:

„Kakva pesmica??!“

Ja sam krenula sa taktikom „Pravim se mrtva“ i posle 10 minuta sam shvatila da joj niko ne odgovara. Jednostavno, sve mame su iskopirale moju tehniku komunikacije sa dotičnom i prešle u stanje hibernacije. 

Shvatila sam još nešto: Može ona sto puta da bude AlfaMama, njenim šalama se niko neće nasmejati. Grešku njenog detata niko neće opravdati. Njeno ponašanje niko neće kopirati. I zato se zvanično proglašavam OmegaMamom. Onom na začelju, onom na kraju kolone, onom u šaragama. Tamo gde je najbolje zezanje.

 

NEDELJNI LOCKDOWN

Dok se jedna vrata ne zatvore, druga se neće otvoriti. Tako beše narodna umotvorina?

E, pa... kod nas ide malko izmenjeno: Kad se jedna vrata zatvore i druga će.

Ili da budem preciznija – kad smo uspeli da rešimo problem vrata od kupatila (čak smo i prefarbali u željenu boju), ulazna vrata od stana su odlučila da se pokvare. I zaključaju nas. Do daljnjeg.

A možda su samo ta ulazna vrata preuzela ulogu nesposobnog Kriznog štaba i u cilju zaštite stanara naše stambene jedinice, rešila da urade jedan poludnevni lockdown za moju porodicu.

Ali, da krenemo redom. Broj 1 rešio (pokazaće se kasnije kao dobra odluka) da izađe malo napolje oko podne u nedelju. Vrti ključeve, cima vrata, počinje da hukće. Pošto me je prenuo iz moje nedeljne „posle obilnog doručka“ dremke, vrisnem mu da prekine. On mi objasni da ne može da otključa. Ja mu objasnim da je kreten. Na kraju ustanem i odem do vrata ne bih li, SkoroPunoletnomPrestolonasledniku pokazala kako se otključavaju vrata. I tako kreće bajka:

Onda je Mama Meda pozvala Tata Medu u pomoć. Pošto ni Tata Meda nije uspeo da otključa, kratkim zasedanjem Porodice Meda ustanovljeno je da niko nije kreten i da je problem nastao ne zbog niske inteligencije stanara, već zbog glupave kineske izrade glupave kineske brave glupavih kineskih ulaznih vrata. Na istom sastanku je dogovoreno da se u pomoć pozove Zlatokosa.

Ovog puta, u ulozi Zlatokose, pojavio se naš drugar – Majstor za sve.

Tačno u 15 časova ustanovljeno je da brava nije tako glupa, već prepredena. Do tog doba Tata Meda je već probušio par rupa s unutrašnje strane vrata. Zlatokosa je brusilicom pokušavao da sa spoljne strane iseče deo koji je zaglavio. Komšinica sa sprata iznad se interesovala da li i njoj može nešto slično da se desi. Ja sam guglala cenu novih ulaznih vrata. Broj 1 je hteo da eksplodira, jer je probio sve dogovorene rokove. Broj 2 je zaječao da fali ručak. Broj 3 je neumoljivo ubijala neprijatelje u igrici.

U 15:30 vrata su najzad otvorena. Broj 1 je izjurio ostavljajući za sobom trag pobesnelih hormona. Komšinica je otišla umirena konstatacijom Tata Mede da to nema šanse njoj da se desi. Broj 2, polumrtav od gladi, je pokušavao da naruči giros. Ja sam gledala štetu na vratima i sa Zlatokosom većala da li rupe nastale dejstvom bušilice i brusilice mogu da se zamaskiraju ili nam trebaju nova vrata.

Broj 3 je prešla na sledeći nivo igrice.

 

JAVNO KUPATILO

Sve je počelo sa televizorom u spavaćoj sobi. Odnosno, sa tumačenjem njegove funkcije u pomenutoj prostoriji.

Ja sam mišljenja da on treba da služi kao protivteža cveću na polici preko puta našeg kreveta, dok Moj Dragi smatra da bi bilo dobro ponekad i pogledati nešto na njemu. Meni nije bilo baš najjasnije njegovo insistiranje na kupovini drugog, pošto je ovaj baš lepo radio kad bi ga (i ako bi ga ikad) uključili, uzevši u obzir da spavaću sobu inače koristimo za obnesvešćivanje. Ruku na srce, gledanje bilo čega na njemu jeste bila svojevrsna olimpijska disciplina, jer mu je ekran bio veličine osrednjeg tableta. Ali je zato imao guzicu na kojoj bi mu pozavidela svaka rasna gospođa u godinama koja drži do sebe.

Kako je Dragi dosadio i Bogu i narodu (i komšiluku) moleći me da kupimo nešto što je gledljivo, a s obzirom da sam naučila da u našem braku važe isključivo kompromisi, prešla sam na prostu, seljačku ucenu - novi televizoro dolazi u kombinaciji sa novim vratima za kupatilo.

Plašeći se moje predomišljajuće prirode, Dragi je pritisao da što pre zamenimo vrata. I tako je napravljena prva greška u narodu poznata kao „gluvi telefoni“. Dao mi u zadatak da pozovem brata da nam kaže kolika vrata treba da kupimo. Dakle, ja zovem brata, on mi kaže šta da izmerim, onda ja zovem Dragog, onda on daje nalog Broju 1. Istim kanalom, ali obrnutim smerom povratna informacija stiže Velikog Majstora Brata, koji daje konačni odgovor. Koji ja dalje prosleđujem Dragom.

E, sad, ne znam ni ja tačno gde, ali negde u tom protoku informacija i merenja došlo je do sitne greškice i mi smo kupili nešto malo manja vrata. 10 cm manja. Što smo saznali kad smo izbili stara vrata. U subotu po podne, na samom početku produženog vikenda.

Druga greška je napravljena kad smo se dogovorili da kupljena vrata prefarbamo u sivo. Nije greška bilo farbanje, već nikakva komunikacija vezana za detalje boje. Elem, ja sam htela bledo sivo. Boja slonovače. Blago prljavo belo. Da bi nam se slagalo uz predsoblje u kojoj preovlađuje baš takva boja. Moj Dragi je smatrao da je „sivo“, naprosto ono što mu ime kaže – „sivo“, i kupio prvu sivu koja mu je došla pod ruku.

I tako smo u subotu gledali u  veliku zjapeću rupu i mala olovnosiva vrata, bolno svesni da će naredna tri dana sve biti zatvoreno. Osim našeg kupatila.