Svi koji nas znaju, upoznati su sa različitim stavovima članova naše porodice u pogledu kućnih ljubimaca. Kučića, da budem preciznija.
Broj 1 i 2 prosto obožavaju pse svih vrsta, modela i gabarita i uvek nam je bio veliki problem kako im objasniti da ne uskaču u čeljusti svakom lajavom krelcu na koga nalete. S druge strane Broj 3 se užasava svakog mrdajućeg živog bića koje nije čovekolikog oblika (neki put i njih), tako da je s njom glavni problem bio kako je sprečiti da nam ne skače na glavu čim ugleda neko četvoronožno/gmižuće/leteće „čudovište“.
Dragi i ja smo već prekaljeni – obožavamo pse, ali smo previše dobro svesni kolika je to obaveza. I kolika bol ostaje nakon što ih više nema. Tako da smo savršeno plivali u tom vakumu koji su naša deca napravila mešajući ljubav i strah.
Međutim, pre izvesnog vremena Broj 3 je smanjila frekvenciju vrištećih zvukova koje bi proizvodila u blizini životinja. I manje zavrtala nosom na pomen dovođenja psa u naš životni prostor. I onda je Broj 2 otišao na pripreme i poslao nam sliku sa pitanjem (na svom lošem maternjem jeziku):
„Oćemo ga usvojimo“
Ja ga, po navici, uputim na Broj 3, čvrsto verujući da će ga odgovoriti kao i svaki put do tad...
Par dana posle smo se spakovali i krenuli put Kladova po pridruženog člana, jer i pored usrdnih molbi Broja 2, vozač autobusa je ostao tvrda srca i ostao pri svom – u njegovo prevozno sredstvo može ući samo ljudska osoba, ne i vreća puna buva i krpelja.
Put bi bio i idiličan da Vođi Puta nije na samom početku saopšteno da ne sme u kola unositi hranu iz pekare, jer od tog mirisa Broju 3 bude muka. Vođa Puta nije to baš najbolje primio. Dodatni stres mu je izazvalo i kad smo Broj 3 i ja odlučno odbacili njegovu ideju da napravimo pauzu u putu kod neke lokalne kafane radi prejedanja specijalitetima dana. Pritisak mu je dostigao maksimum tamo negde kod Golupca, pa je odlučio da nepropisno parkira naše prevozno sredstvo na ulaz u prvu pekaru i da reguliše parametre svog kardiovaskularnog sistema sa par rol-viršli, mini picama i krofnom (koju je pojela Broj 3, bez obzira na mogućnost mučnine).
U sportskom kampu nas je dočekao Broj 2 i budući Drug Član. Sa njima još par dece i Trener:
„Kakva su vam deca! I Broj 1 bi svaki put ovde pravio azil i dovlačio mačke i kučiće, ali ovaj oće i da ga usvoji! Mislim, ja sam znao da je Broj 2 fiju, ali nisam znao odakle mu to. Onda sam čuo da ćete doći da ih pokupite i mnoge stvari su mi postale jasnije.“
Ja sam se okrenula prema Dragom, koji je još uvek preživao poslednju rol-viršlu pa mi je bilo žao da ga izvlačim iz tog blagostanja trenutne sitosti informišući ga da nam je Trener upravo zalepio jedan verbalni šamar.
Pridruženi Član je odlučio da će naša spavaća soba biti i njegova spavaća soba, dok je ostatak stana opredelio za funkciju toaleta. Što smo relativno brzo i dosta odlučno izmenili: i dalje spava kod nas u sobi, ali smo toalet ograničili na terasu. Da budem iskrena, ponekad se zaboravi. Ja mislim da je to zato što je glup, ostali misle da je prosto tvrdoglav. Vreme će pokazati ko je u pravu.
Veterinar je procenio starost i odlučio se da mu upiše za datum rođenja neki lakopamtljivi – 25. maj. I dok u mojoj skladnoj porodici besni tihi rat oko imena Pridruženog Člana, ja sam već odlučila - zvaće se TITO.
Нема коментара:
Постави коментар