ANKETA

Subota po podne, vreme odmora. Zvono na vratima remeti idiličnu atmosferu porodičnog vikenda. Naravno da kuliramo. Mi uvek kuliramo zvono na vratima, ako ne očekujemo nikoga. Ali, osoba sa druge strane prekidača je izuzetno uporna. Zvoni par puta za redom. Pa opet. E, pošto je svojim slatkim prstićima prešla granicu mog strpljenja (i lenjosti), uspela je da debelo uleti na teritoriju moje namćorosti. A kad neko uspe da probije sve barijere koje sam postavila i bez pasoša i mog ličnog odobrenja upadne u tu zonu, mora da se suoči sa posledicama. Skidam lance i katance sa Onog Gena koji me svrbi ispod kože, a dobila sam ga u nasledstvo od svog pećinskog pretka. Osećam se kao medved iz zoološkog vrta kome se posle dobrog i obilnog obroka strovalila pijana budala u kavez. Neću da ga pojedem, samo ću se malko poigrati sa nesrećnikom. Ustajem iz udobnosti svoje fotelje, lenjo prelazim preko dnevne sobe i hodnika. Navlačim prijatan osmeh na lice (oh, kad bi osoba sa druge strane znala šta znači taj osmeh...) i otključavam vrata. 

S druge strane ulaznih vrata me dočekuje poluzatupasti izraz lica... pa hajde da je nazovemo „gospođa“ (sa malim „g“, naravno. Ne može me neko buditi iz popodnevne dremke i očekivati da koristim pravila lepog ponašanja i srpskog pravopisa). Pitam (najljubaznije što mogu) šta je tako hitno da je morala toliko da zvoni. 

Anketa.

Anketa, leba ti?

Ostavila mi dan ranije papir sa obaveštenjem zakačen na vrata, pa je danas došla da me intervjuiše.

Ohoho! Koliko materijala za podjebavanje mi je dala samo u jednoj rečenici!!!

Odmah krenem od prve informacije-zakačila obaveštenje na vrata? A što ne u poštansko sanduče?

Njen odgovor me obara s nogu-sigurnije je zakačiti na vrata, nego ubaciti u poštansko sanduče.

Pa gde si sele, devojano mlada svih onih dana kad mi je pritisak na maksimumu a debljina živaca na minimumu? Za takvim bezobraznim, a tupavim osobama vapi moj organizam u nedostatku klasičnih sredstava za smirenje!

I sad ja krenem sa njom u raspravu o sigurnosti poštanskih sandučića. Ona se upeca ko som kapitalac onomad mom stricu na cenker. Uletela u zamku ko glupi brkajlija. 

’Bem mu miša, sve one horde poštara mi ostavljaju kojekakve račune u sanduče, muče se da uguraju papire i omanje pakete kroz onaj uski prorez. A sve vreme rešenje u vidu ogromnih ulaznih vrata im pred nosom! Posle nekog vremena mi postane dosadno natezanje u igri „poštansko sanduče-vrata“, pa pređem na sledeći nivo: O čemu se tu zapravo radi?

Moje domaćinstvo je izabrano da učestvuje u anketi koja se radi pred probnu anketu popisa stanovništva.

E to je bio trenutak kad sam ja poprimila njen izraz lica. Kaj? Ali, zaista, ozbiljno-KAJ? Šta sam ja? Predgrupa predgrupe „Lepa Brena & Slatki greh“? A onda je moj mozak krenuo da radi i obrađuje informaciju. Uh, ovaj nivo igrice ima gomilu podnivoa. Od čega da krenem?

Krenem od podnivoa koji se prirodno nametnuo kao prvi. Dubok uzdah, delujem kao da sam se predala:

„OK, o kakvoj se anketi tačno radi?“

„Pa sve piše na papiru koji sam Vam ostavila.“

„Onaj papir od juče? Što ste okačili na vrata, a ja ga nisam našla?“

Ona klima glavom, a ja osećam da moram biti oprezna, jer će me ponovo vratiti na prvi nivo (poštansko sanduče-ulazna vrata).

„Dobro, dajte da pročitam.“

„Pa ostavila sam Vam ga juče.“

„Ali ja ga nisam našla... Dajte mi drugi.“

„Nemam sad kod sebe.“

Brate... Ovo postaje naporno. Kao kad Broju 3 pokušavam da objasnim da ako na digitalnom satu piše 07:58, to ne znači da je 7 sati, već skoro 8.

U svakom slučaju, skontam da je jadnica jedna od horde članova vladajuće partije i da su joj dali uzaludni posao za koji će dobiti neku crkavicu, a zbog čega će im ona biti večno zahvalna i zaokruživati ih na svim sledećim izborima. A takve šeme i takve ljude baš ne volEm. I dok sam smišljala na kakvu muku da je stavim, odnosno koje sledeće pitanje da je postavim, ona mi se namesti ko francuska sobarica:

„Zavod za statistiku sprovodi ovu anketu i potrebno je samo par minuta Vašeg vremena da mi odgovorite na neka pitanja...“

„Oh, pa ja ne mogu tek tako da odgovaram na pitanja bilo koga.“

„Imam ja i identifikacionu karticu... A i to nisu lična pitanja, već uopštena-datum rođenja, da li ste zaposleni... Nije da Vam tražim matični broj ili broj lične karte.“

Ajde! Nit pokaza identifikacionu karticu, nit pokaza trunku inteligencije! Datum rođenja i podatak o zaposlenosti nisu lični podaci?

Narednih pola sata sam je ispreskakala pitanjima tipa: Zašto baš ja? (Odgovor koji me je oborio s nogu: Eto, svi me baš to pitaju!). Na moje ponovljeno pitanje ona je dala identičan odgovor. Ali to me nije sprečilo da joj održim predavanje o načinu anketiranja, o prvim rečenicama koje treba reći ispitaniku, pristupu sprovođenja ankete (mada baš nemam blagog pojam o toj tematici). Ali očigledno ni ona nema pojam ni o anketiranju, a ni o tome zašto i kako je baš moje „domaćinstvo“ izabrano.

Onda je otišlo još jedno 15-ak minuta na moje iživljavanje jer je sirotica za Zavod za statistiku upotrebila izraz „firma“. Lepo rekoh-francuska sobarica. Sama potura guzu.

U par navrata je pokušala da me uputi da za odgovore na sva pitanja mogu da se raspitam ako okrenem broj telefona koji je ona ostavila na onom papiru (koji je zakačila na vrata). Čak sam se tad i odobrovoljila i  pokušala da joj objasnim da je to neizvodljivo pošto nemam u posedu taj papir. DŽABA. 

Kako se ovaj Medved već umorio od igrica sa „pijanom budalom“, rekoh:

„Znate kako, kad budete imali opet to obaveštenje, ostavite mi ga sa Vašim brojem telefona. Ja ću ga pročitati, pa ću Vam javiti kad mi odgovara da dodjete. I, naravno, ovaj put taj papir ostavite u sanduče.“

Povratak na priču o poštanskom sandučetu ju je, očigledno izbezumio, jer je prosiktala:

„Znate šta, Vi možete i da odbijete da učestvujete u anketi.“

„Mogu?“, trepnula sam dva puta u stilu MM, „Pa onda-odbijam.“

Rekoh i zatvorih vrata.

Pre neki dan videh u novinama da od 1. aprila kreće probno anketiranje za popis stanovništva, pa ovim putem želim da se obratim svim anketarima kojima može da padne na pamet suluda ideja da mi ometaju vikend idilu- Neću da budem ni predgrupa predgrupe, niti samo predgrupa. Ja mogu biti samo Lepa Brena. 

Dakle, pamet u glavu svi padobranci i pijane budale- Ovaj Medved će primiti u svoj dom samo zvaničnog službenika Zoološkog vrta u kome obitava. Možda.

KAD STOPALO ZABOLI

Počela da me boli noga. Stopalo, da budem preciznija. Bez ikakvog razloga. Niti sam pala, niti udarila. Ni uganula. Nema ni nekih vidljivih znakova-niti ima crvenila, podliva, nadutosti. Sve izgleda kao da sam osoba željna pažnje. 

Željna pažnje ili ne, počela sam da šepam. Bol je bio ponekad tako jak da nisam mogla da savijem stopalo da bih se obula. Kad mi je pukao film i postalo svejedno kako će me gledati stručna lica, pokupim se i odem kod lekarke. Opšte prakse. Koja me odmah prosledi na ortopediju (verovatno se dvoumila između ortopedije i psihijatrije, ali sam očigledno delovala prilično uverljivo dok sam opisivala bol). Pošalje ona mene na Banjicu uz reči:

„Oni su dežurni, verovatno Vas neće primiti, ali probajte.“

Odem tamo, posle tri šaltera stignem do nekog lekara koji na hodniku, onako usput sasluša moju tužnu priču, odmeri me, proceni da imam sve udove na mestu i oduva me:

„Mi samo primamo teške traume, Vi dođite u sredu pre podne, tada radi specijalista za stopala, pa nek Vam to pogleda.“

„Specijalista za stopala?“, ne znam da li sam to naglas rekla, ali mi je delovalo da me ovaj baš onako pravi jednom ovećom domaćom životinjom koja se odaziva njakanjem, „U sredu?“

„Da.“, on se već okreće od mene.

„Ali danas je četvrtak.“, samo što nisam počela da plačem.

„Da.“

„Pa šta ja da radim do srede?“, već osećam kako raste očaj u meni.

„Šepajte.“, reče medicinski radnik i ode. Da nemam zakasnele reakcije na ljudski bezobrazluk i da me nije bolela noga, mislim da bih ga šepnula u glavu. Ali on je već nestao među teškim traumama...

I tako sam ja šepala do srede. U međuvremenu našla vezu u Domu zdravlja koji mi je uradio rendgen stopala. I dokazao da sam osoba željna pažnje-stopalo savršeno. U sredu odem do ortopedije na Banjici i saznam da ZAISTA postoji specijalista za stopala. Koji me je takođe oduvao kao i njegov kolega:

„Ovde je sve u redu što se mene tiče. Ovo nije za ortopediju, verovatno je Vama to od vena.“

Odem kod moje lekarke koja mi zakaže pregled vena za mesec dana. Ja sam tad već bila u fazonu-OK, navikla sam već da šepam. Usput objašnjavam Dragom kad i gde imam zakazano (sva ponosna što sam iz prve, bez zamuckivanja, rekla naziv klinike). On me gleda začuđeno:

„Klinika za dermatovenerologiju? Šta ćeš ti na klinici za lečenje kožnih i polnih bolesti?“

Ja onda ukapiram da se „varikolog“ ne čita „venerolog“ i da nije bitno kako ja čitam naziv klinike, već kako doktorka piše. Kako li ja izgledam prosečnom medicinskom radniku? Dođem, požalim se na bol u stopalu, a ona me pogleda i pomisli-sifilis, garant! Već više iscrpljena od bola, od toga da me ljudi gledaju kao ludaju, slegnem ramenima i kažem:

„Pa, dobro, kad već imam zakazano, nek mi pogledaju mladeže.“

Dočekam nekako i taj datum (do tad je već bol prestala sama od sebe) i odem na Kliniku. Sačekam red na šalteru, predam uput, sestra pogleda i kaže:

„Vi ste zbog vena?“

„Da.“

„Pogrešno su Vam zakazali.“, frknu onaj uput kroz prozorče. Već sam se spremala da pitam da li može neko mladeže da mi pogleda. Ili da mi uradi test na sidu. Jbg, kad sam već tu, bar nešto da odradim, da se ne kaže da sam dolazila za džabe.

„Idite u sobu 8, pitajte da li hoće da Vas prime.“

Da ne detaljišem, primili su me (ipak na Klinici za kožne i polne bolesti imaju i ambulantu za bolesti vena!), uvalili mi gomilu lekova i objasnili da uzrok bola koji sam osećala ne spada u njihovu nadležnost. 

Kao što rekoh, bol je prestala, a ja sam odustala od daljih obilazaka specijalista. Jer sam svesna-sledeća stanica je psihijatrija.