Za vikend smo išli u pohode muževljevoj
familiji. Na zapad, u Bosnu.
Oni se razlikuju od moje porodice.
Za početak, njima je strahovito važna
hrana. Dok je mojima važno piće. Kod mojih kad uđeš u kuću, pre nego što
sedneš, već ćeš biti ponuđen celom lepezom pića (sa posebnim akcentom na
tekućinu poznatu kao OvaJeBašDobraRakijaMorašDaJeProbaš). U Bosni se piće
(odnosno voda) koristi samo da bi se lakše progutali lekovi.
Druga velika razlika ogleda se u
iracionalnom strahu od promaje. Dok je kod mojih promaja normalna pojava (čak i
poželjna tokom ovih vrućina), bosanska strana familije gaji otpor ka bilo kakvom
strujanju vazduha. Na primer, smatra se smrtnim grehom ako su istovremeno
otvorena vrata na različitim stranama kola. Postoji urbana legenda o jednom Peri
koji je svojevremeno tako zaradio
uklještenje tri vratna i osam kičmenih pršljenova. Od promaje, naravno. Promaja
se ne sme praviti čak ni kad nikoga nema u kući. Šta ako neko slučajno uđe, pa
ga iznenadi? Da završi kao jadni Pera?
E sad, problem nastaje kad se te opsesije
(hranom i promajom) poklope sa visokim temepraturama u periodu moje posete. Što
se desilo sad za vikend.
Bez obzira na višegodišnje poznavanje te
porodice i čak veoma prisnih odnosa sa jednim njenim članom, meni je uvek bilo
neprijatno da im tražim piće ili da im (daleko bilo!) preturam po frižideru ili
nekim ostavama. Tako da sam ceo vikend izgledala kao Sunđer Bob na suvom.
Dodatno je ubrzala moju dehidrataciju
temperatura u kući koja je dostizala cifre slične onima u ekvatorijalnom delu
Afrike - ništa nije smelo da se otvara (zbog promaje), a u kući se kuvalo i
pržilo do besvesti (trebalo je izneti gomilu hrane pred goste). Ja sam bauljala
između kuće i dvorišta, počeli su da mi se priviđaju tamnoputi domorodci koje
sam preklinjala da mi pokažu put do najbliže oaze. Ili da mi bar odlome neku
granu palme, da se malo rashladim.
U jednom trenutku je Moja Deblja Bračna
Polovina primetio da mu žena menja agregatno stanje (iz „kuvana noga“ u „nek mi
neko prekrati muke“) i reda radi zapitao roditelje da nemaju kojim slučajem
negde, nekako, neki ventilator.
„Naravno da imamo. Samo... Nikad ga nismo
koristili, pošto je, znaš, to štetno. Duva. Može da uhvati u leđima i u vratu,
gore od promaje.“
Ostatak vikenda sam provela ispred Njega –
Ventilatora Veličanstvenog iznova i iznova informišući decu (koja su jedina
imala strpljenja da me slušaju) da je to trenutno moj najnoviji najbolji
prijatelj i da ga volim više nego sve njih troje zajedno.
U pozadini sam povremeno mogla da čujem
demonstrativno izbacivanje vazduha kroz nos od strane svekrve. Mada, ona se
trudila da to ne bude često i ne u nekoj velikoj količini. Ne zato što nije
htela da me uvredi - uvek iskrena, jasno mi je davala na znanje svoje (nisko)
mišljenje o meni. Kontrolisano je iskazivala svoje stav o ventilatoru, plašeći
se samo da će od previše frktanja napraviti promaju. Koja može da ubije. Ili
osakati, kao onomad onog Peru.
Нема коментара:
Постави коментар