FERDINAND

Broj 1 je mene uvek podsećao na Ferdinanda, bika iz crtanog filma. Nesvestan svoje snage, jedino što je želeo je da ga svi ostave na miru, da u tišini može da miriše cveće po ceo dan. Ruku na srce, moj prvenac nikad nije bio familijaran sa florom, niti ga je zanimao uzgoj, a kamoli miris istog. Samo je jednostavno oduvek bio kao taj Ferdinand - miran, tih, u svom svetu, zaluđen nekim svojim idejama i željama.

Broj 1 trenira ragbi. Kao pravi Ferdinand, totalno nezainteresovano. Eto, mi ga upisali, brat mu isto trenira, pa i on tu trči po terenu i povremeno uloži minimalan trud da se ponaša u skladu sa instrukcijama koje urla starija muška osoba za koju su mu rekli da se zove Trener. Jedan pogled na Broja 1 na terenu i svima je jasno da je on tu reda radi, da se slučajno tu našao-kao onomad Ferdinand u koridi. Trener tvrdi da je Broj 1 kapacitet, da je jak kao bik (Ferdinand?), ali da prosto nije svestan svoje snage i mogućnosti. Iskreno, nije meni bio potreban trener to da mi kaže. On sam pojede hrane ko polovina njegovog odeljenja. Muška polovina. Već sad se opasno približio mojoj visini (a ja sam BAŠ visoka). Do male mature prešišaće i oca (što i nije neki izazov, jer njegov otac je uvek pokazivao veću sklonost ka razvijanju u pravcu x-ose).

U svakom slučaju, trener je video potencijal u njemu i izabrao ga je da ide u letnji kamp gde će provesti nedelju dana trenirajući po ceo dan. Mi smo ga spakovali, pozdravili se s njim i otišli kući oduševljeni idejom da ćemo nedelju dana imati jedno dete manje na grbači.

Sutradan nas je pozvao Broj 1 kroz suze nam objašnjavajući kako on mrzi ceo svet (naročito trenera, cimere iz sobe i zaposlene u kampu) i kako je izbačen. Posle smo dobili poziv od trenera koji je potvrdio priču o izbacivanju. Kao, svi su pomahnitali, pravili haos, ali eto nekako je Broj 1 napravio najveću glupost i biće izbačen za primer drugima.

Svi znamo crtani o Ferdinandu. Ubola ga je osa (ili pčela) i on je počeo da jurca okolo. Broja 1 je umesto insekta napao pubertet. Napravio je glupost, izbacio iz sebe bes i očaj i doveo roditelje u stanje duboke depresije. Kao pravi roditelji 21. veka glupost koju je napravilo naše dete smo pokušali da rešimo tako što smo prvo urlali jedno na drugo, a zatim smo pokušavali da smislimo koji je najbolji nacin da mu priđemo i dopremo do uzroka problema. Otac Moje Dece je smatrao da treba potraziti stručnu pomoć, dok sam ja tvrdila da je sve to delo hormona i da samo treba da pronađemo način da mu priđemo:

- Mislim, nije baš da nam sin diluje drogu!

- Pitanje je vremena... Ti samo prelazi preko takvih stvari, ali danas se potukao sa cimerima, sutra će da stoji na ćošku i prodaje drogu. Sa escajgom.

I dok mi vodimo rovovsku bitku ne odstupajući od svojih stavova, dok nam se stan pretvara u scene iz I svetskog rata, Ferdinand se vratio u pređašnje stanje. Ponovo sedi ispod svog omiljenog drveta (lejzi beg u sobi),  miriše cveće (gleda tv, kucka po mobilnom, čita knjige) i uopšte ga ne zanima bitka u koridi između njegovih roditelja.