FERDINAND

Broj 1 je mene uvek podsećao na Ferdinanda, bika iz crtanog filma. Nesvestan svoje snage, jedino što je želeo je da ga svi ostave na miru, da u tišini može da miriše cveće po ceo dan. Ruku na srce, moj prvenac nikad nije bio familijaran sa florom, niti ga je zanimao uzgoj, a kamoli miris istog. Samo je jednostavno oduvek bio kao taj Ferdinand - miran, tih, u svom svetu, zaluđen nekim svojim idejama i željama.

Broj 1 trenira ragbi. Kao pravi Ferdinand, totalno nezainteresovano. Eto, mi ga upisali, brat mu isto trenira, pa i on tu trči po terenu i povremeno uloži minimalan trud da se ponaša u skladu sa instrukcijama koje urla starija muška osoba za koju su mu rekli da se zove Trener. Jedan pogled na Broja 1 na terenu i svima je jasno da je on tu reda radi, da se slučajno tu našao-kao onomad Ferdinand u koridi. Trener tvrdi da je Broj 1 kapacitet, da je jak kao bik (Ferdinand?), ali da prosto nije svestan svoje snage i mogućnosti. Iskreno, nije meni bio potreban trener to da mi kaže. On sam pojede hrane ko polovina njegovog odeljenja. Muška polovina. Već sad se opasno približio mojoj visini (a ja sam BAŠ visoka). Do male mature prešišaće i oca (što i nije neki izazov, jer njegov otac je uvek pokazivao veću sklonost ka razvijanju u pravcu x-ose).

U svakom slučaju, trener je video potencijal u njemu i izabrao ga je da ide u letnji kamp gde će provesti nedelju dana trenirajući po ceo dan. Mi smo ga spakovali, pozdravili se s njim i otišli kući oduševljeni idejom da ćemo nedelju dana imati jedno dete manje na grbači.

Sutradan nas je pozvao Broj 1 kroz suze nam objašnjavajući kako on mrzi ceo svet (naročito trenera, cimere iz sobe i zaposlene u kampu) i kako je izbačen. Posle smo dobili poziv od trenera koji je potvrdio priču o izbacivanju. Kao, svi su pomahnitali, pravili haos, ali eto nekako je Broj 1 napravio najveću glupost i biće izbačen za primer drugima.

Svi znamo crtani o Ferdinandu. Ubola ga je osa (ili pčela) i on je počeo da jurca okolo. Broja 1 je umesto insekta napao pubertet. Napravio je glupost, izbacio iz sebe bes i očaj i doveo roditelje u stanje duboke depresije. Kao pravi roditelji 21. veka glupost koju je napravilo naše dete smo pokušali da rešimo tako što smo prvo urlali jedno na drugo, a zatim smo pokušavali da smislimo koji je najbolji nacin da mu priđemo i dopremo do uzroka problema. Otac Moje Dece je smatrao da treba potraziti stručnu pomoć, dok sam ja tvrdila da je sve to delo hormona i da samo treba da pronađemo način da mu priđemo:

- Mislim, nije baš da nam sin diluje drogu!

- Pitanje je vremena... Ti samo prelazi preko takvih stvari, ali danas se potukao sa cimerima, sutra će da stoji na ćošku i prodaje drogu. Sa escajgom.

I dok mi vodimo rovovsku bitku ne odstupajući od svojih stavova, dok nam se stan pretvara u scene iz I svetskog rata, Ferdinand se vratio u pređašnje stanje. Ponovo sedi ispod svog omiljenog drveta (lejzi beg u sobi),  miriše cveće (gleda tv, kucka po mobilnom, čita knjige) i uopšte ga ne zanima bitka u koridi između njegovih roditelja.

TROPI NA BALKANU

Za vikend smo išli u pohode muževljevoj familiji. Na zapad, u Bosnu. 

Oni se razlikuju od moje porodice. 

Za početak, njima je strahovito važna hrana. Dok je mojima važno piće. Kod mojih kad uđeš u kuću, pre nego što sedneš, već ćeš biti ponuđen celom lepezom pića (sa posebnim akcentom na tekućinu poznatu kao OvaJeBašDobraRakijaMorašDaJeProbaš). U Bosni se piće (odnosno voda) koristi samo da bi se lakše progutali lekovi. 

Druga velika razlika ogleda se u iracionalnom strahu od promaje. Dok je kod mojih promaja normalna pojava (čak i poželjna tokom ovih vrućina), bosanska strana familije gaji otpor ka bilo kakvom strujanju vazduha. Na primer, smatra se smrtnim grehom ako su istovremeno otvorena vrata na različitim stranama kola. Postoji urbana legenda o jednom Peri koji  je svojevremeno tako zaradio uklještenje tri vratna i osam kičmenih pršljenova. Od promaje, naravno. Promaja se ne sme praviti čak ni kad nikoga nema u kući. Šta ako neko slučajno uđe, pa ga iznenadi? Da završi kao jadni Pera? 

E sad, problem nastaje kad se te opsesije (hranom i promajom) poklope sa visokim temepraturama u periodu moje posete. Što se desilo sad za vikend.

Bez obzira na višegodišnje poznavanje te porodice i čak veoma prisnih odnosa sa jednim njenim članom, meni je uvek bilo neprijatno da im tražim piće ili da im (daleko bilo!) preturam po frižideru ili nekim ostavama. Tako da sam ceo vikend izgledala kao Sunđer Bob na suvom.

Dodatno je ubrzala moju dehidrataciju temperatura u kući koja je dostizala cifre slične onima u ekvatorijalnom delu Afrike - ništa nije smelo da se otvara (zbog promaje), a u kući se kuvalo i pržilo do besvesti (trebalo je izneti gomilu hrane pred goste). Ja sam bauljala između kuće i dvorišta, počeli su da mi se priviđaju tamnoputi domorodci koje sam preklinjala da mi pokažu put do najbliže oaze. Ili da mi bar odlome neku granu palme, da se malo rashladim.

U jednom trenutku je Moja Deblja Bračna Polovina primetio da mu žena menja agregatno stanje (iz „kuvana noga“ u „nek mi neko prekrati muke“) i reda radi zapitao roditelje da nemaju kojim slučajem negde, nekako, neki ventilator.

„Naravno da imamo. Samo... Nikad ga nismo koristili, pošto je, znaš, to štetno. Duva. Može da uhvati u leđima i u vratu, gore od promaje.“

Ostatak vikenda sam provela ispred Njega – Ventilatora Veličanstvenog iznova i iznova informišući decu (koja su jedina imala strpljenja da me slušaju) da je to trenutno moj najnoviji najbolji prijatelj i da ga volim više nego sve njih troje zajedno.

U pozadini sam povremeno mogla da čujem demonstrativno izbacivanje vazduha kroz nos od strane svekrve. Mada, ona se trudila da to ne bude često i ne u nekoj velikoj količini. Ne zato što nije htela da me uvredi - uvek iskrena, jasno mi je davala na znanje svoje (nisko) mišljenje o meni. Kontrolisano je iskazivala svoje stav o ventilatoru, plašeći se samo da će od previše frktanja napraviti promaju. Koja može da ubije. Ili osakati, kao onomad onog Peru.