BABINO STRADANJE

Moja baba je rođena između dva svetska rata i svako je znao kratku, ali tešku priču o tome kako se ona zlopatila tih godina. Priča otprilike ide ovako:

„Bila sam u zarobljeništvu u Nemačkoj... Bilo je strašno.“

Svi smo znali da je u pitanju bila Austrija, a ne Nemačka, ali babi, glavnokomandujućem naše porodične zajednice, niko nije smeo da protivreči. Ja lično sam mislila da je baba dobro prošla, jer je bila Srpkinja u zapadnoj Slavoniji. Tako blizu Pakračkoj poljani. I Jasenovcu. A nju su, zajedno sa njenim mužem (mojim dedom), rođacima, kumovima i komšijama odveli u neki radni logor u Austriji. Iz nekih dedinih priča sam uspela da shvatim da je taj „logor“ u koji su bili odvedeni u stvari farma nekog austrijskog seljaka i da su mu bili dodeljeni na ispomoć. Što je, po meni, bilo mnogo, mnogo bolje nego da su služili kao ispomoć u lečenju frustracija Luburić familije.

Decenijama kasnije, tamo početkom 21. veka (ili krajem 20. veka) Crveni krst Austrije je rešio da isplati naknadu svim oštećenima od strane njihove države u II svetskom ratu. Pa i mojoj babi. Baba je tih dana bila strašno namrgođena. Prvo, zato što je morala da prizna da se Nemačka u kojoj je bila za vreme rata u stvari zove Austrija. Drugo, zato što nije verovala da će ona sirota dobiti bilo šta. Sve to joj je previše ličilo na državnu lutriju – šarena laža.

Nas, njeno potomstvo, to ipak nije omelo da se nadamo. Prionuli smo na posao, skupljali i popunjavali potrebnu dokumentaciju, izvlačili iz babinih tajnih skrovišta njenu krštenicu, venčanicu...  Ja sam upala u detaljno proučavanje svakojakih spisa koje sam našla u babinoj arhivi. Totalno sam se prepustila avanturističkom duhu i postala nešto između palenteologa, restauratora i istoričara. Na moju nesreću, baba je tih dana zapala u „da“ fazu koja se manifestuje time da na svako pitanje upućeno njoj, ona odgovora potvrdno.

Ja: Tvoja se mama zvala Jela?

Baba: Da.

Ja: Pa zar nije Jelena?

Baba: Da.

Ja: Ali ovde piše Jela.

Baba: Da.

Ja: Znači, nije Jelena?

Baba: Da.

Ja: Čekaj, majka ti se zvala Jela ili Jelena?

Baba: Da.

Na isti način sam saznala tačnu godinu rođenja moje babe:

- 1925. ili 1924?

- Da.

Poslali smo na naznačenu adresu potrebna dokumenta i posle određenog vremena stigao je odgovor. Koji je otprilike glasio ovako:

„Da, jeste, Vi ste bila kod nas u zarobljeništvu i mi Vam se zbog toga duboko izvinjavamo. Boravili ste kod nas od tad i tad do tad i tad. Tad i tad ste otvorili trudničko, a tad i tad porodiljsko. Tad i tad su Vam dati slobodni dani da zajedno sa mužem, bebom i kumovima skoknete do Beča, do pravoslavne crkve da biste krstili dete. Znamo da suma koju smo izdvojili ne može nadoknaditi strahote kroz koje ste prošla, ali primite ovaj mali iznos kao pokušaj ispravljanja nepravde koja Vam je učinjena.“

Ja sam bila malo u fazonu – Je li baba, kažeš da je tamo bilo strašno? Aušvic pod Alpima? Otvorili ti trudničko i porodiljsko, krvnici jedni! Poslali te u Beč da krstiš dete? Drskih li zavojevača!!

Baba je dobila (čini mi se) 2500 maraka i odmah kupila klimu. Koja joj, naravno, nije valjala. Jer je plaćena njenom krvlju, suzama i znojem. I nemačkom valutom.

BANKE

Rešila ja da budem žena 21. veka i s tim u skladu sednem i pažljivo proučim primamljiv poziv na sajtu moje banke da se prijavim za aplikaciju on-line plaćanja računa.

Nakon svih ovih godina bivstvovanja među predstavnicima svoje vrste, moram priznati da sam stekla fino mišljenje o mojim intelektualnim sposobnostima. Međutim, moj IQ ipak nije mogao da najbolje definiše šta se tačno nudi i u moru izraza i pojmova sličnog i primamljivog značenja (naknada/provizija, plaćanje/transakcija, promotivni period, preko/do 3 meseca) ja sam se izgubila i rešila da prihvatim ono što mi je bilo najlogičnije. I što mi je najviše odgovaralo. A to je da ću, umesto čekajući u redovima da bih platila račune (plus proviziju), sve to raditi u toplini doma svoga (bez provizije).

Odem u banku, odčekam 45 minuta i objasnim šta hoću gospođici sa vrtoglavo visokim štiklama i napućenim usnama. Ona klimne glavom i krene da kuca. Što je trajalo sve ukupno 2 minuta. Ali onda je počela da štampa. Što je trajalo bar 30 minuta. Od potpisivanja me je zabolela ruka, od nošenja potpisanih primeraka su me zabolela leđa i noge. Dobila papira ko da ću da osnujem novu državu, a ne da pređem na e-plaćanje.

Dođem ja u toplinu doma svoga, aktiviram aplikaciju, krenem da plaćam račune, kad ono... eto ti ga na, traže proviziju! Pa nisam se zato valjda borila! Nisam zato ratovala i postala nosilac bankarske spomenice za on-line plaćanje. Kakva bre provizija? Odem opet na njihov sajt, pročitam sve u vezi toga, zaključim da sam ja u pravu, a da oni bezobrazno pokušavaju da mi izvuku 10 po 10 dinara.

Opet odem u banku, odčekam 45 minuta i objasnim moju nedoumicu i razlog mog besa mladiću sa bubuljicama. On objašnjava, ja ga gledam i sve nešto kontam da sam se preračunala i da ipak nisam osoba sa zavidnim intelektualnim sposobnostima. Jer ga ništa nisam razumela. Priča on kao da čita sa njihovog sajt. Naknada...Provizija... Ne više od tri u toku meseca... Više od tri u toku meseca... Bez naknade. Tačno pet puta sam ga saslušala pa onda njemu objasnila onako kako sam ja shvatila. Na kraju sam odustala i rezignirano rekla da ću ugasiti onda račun kod njih. Ne mogu dopustiti da moje finansije vode ljudi koje ništa ne razumem (pri čemu imaju bubuljice na licu, a ja 40 i kusur godina u zadnjici). I još mi uzmu proviziju/naknadu za to.

Odem u drugu banku. Tu sam čekala 45 sekundi. Ne zato što su ekspeditivniji, nego zato što su ukapirali da hoću da otvorim račun kod njih. Opet gospođica sa vrtoglavo visokim štiklama, opet kuckanje, opet posečen dobar deo šume da bi mogli da odštampaju sve ugovore, anekse, odricanja, zahteve. Opet potpisivanje, bol od potpisivanje, iznajmljivanje šlepera da prenesem do kuće papirologiju koju sam dobila.

Vratim se u moju banku. Onu koju više ne volim. Da ugasim račun. Štampanje, potpisivanje, iznajmljivanje šlepera. Ovaj put sa prikolicom.

Šta sam zaključila?

1. Sve su banke iste. Sačekaće te na nekom ćošku. Neće ti naplatiti proviziju, ali će ti uzeti za naknadu. Daće ti gomilu usluga besplatno, ali će ti zato papreno naplatiti održavanje računa. Kad podvučeš crtu, ojade te jednako. Tako da od sad banku biram prema blizini bankomata i ekspozitura.
2. Zahvaljujući gašenju/paljenju računa/aplikacija, oko polovine slavonskih šuma sad stoji kod mene u kući (u papirnoj formi). Čim dobijem kreditnu karticu kupiću smederevac. Za ogrev ne moram da brinem naredne dve zime.