DEDIN FEJSBUK

Kao što sam onomad pisala, ja sam ceo život bila antiprotivna svemu. To podrazumeva i ulazak socijalnih mreža u naše živote... Ili je ipak obrnuto – naši životi su uvučeni u socijalne mreže? No, nebitno. Nemam nalog na fejsbuku, niti na instagramu (nisam čak ni sigurna da sam to dobro napisala), ne znam da tvitujem (niti su mi jasna značenja onih tarabica). Ne koristim nikakvu aplikaciju koja služi kao podsetnik za važne datume: Ne pišti mi telefon kad je godišnjica braka kumova, ne blinka mi kompjuter kad je rođendan nekom od mojih roditelja, ne pali mi se alarm na kolima da me podseti da treba da idem kod zubara. Jednostavno, trudim se da sve te podatke držim na najmanje sigurnom mestu – u mom mozgu. Pravdam se da mi je to način da treniram mozak. A istina je da se samo trudim da budem večiti namćor, kontra celom svetu.

S druge strane, moj tata je... Pa ne mogu reći da je totalno u toku sa trendovima 21. veka, ali trudi se da koristi ono što mu odgovara. Tako da skida filmove sa interneta (komšijinog, naravno), ima smart telefon, zivka ljude preko vibera... I svaki put kad vidi Zeta počinje:

“Možeš li da pogledaš ovo što mi se pojavilo? Ne znam samo odakle to tu...”

Moj Dragi već prevrće očima, jer za sve ove godine nije uspeo da mom ocu objasni da se na kompjuteru ništa ne pojavljuje iz čista mira. I da je najčešći uzrok za bilo koji e-problem Moj Tata lično. Koliko znam, mom muškom roditelju je banovan pristup na neke sajtove. Zato što nije hteo da se pridržava uputstava koje mu je ispisao Zet. Ima otvoreno jedno 143.856 naloga na raznoraznim sajtovima, jer na svaka dva dana zaboravlja šifru, kao i odgovor na sigurnosno pitanje. Šifru, naravno, nigde ne želi da zapiše (pitam se na koga li sam).

Pre neki dan sedi moj roditelj u našem toplom domu, ispija prvu čašicu rakije, vadi telefon iz džepa i pruža ga Zetu:

„Ajd molim te pogledaj šta mi je ovo. Stalno mi nešto izlazi, ne mogu da ugasim.“

Moj Dragi, već hukće (u sebi):

„Šta ste opet dirali?“

„Nisam ništa dirao! Samo mi se odjednom pojavilo!“, već diže ruke u svoju odbranu.

„Koliko sam Vam puta rekao da ništa ne može samo od sebe... Vau! Pa Vi imate fejsbuk!“

„Imam? Stvarno?“

„Evo, neki Mirsa Bećirović Vam je poslao poziv za prijatelja.“

„Mirsa? Jao, Mirsa! Odlično!!...“, onda ide mala stanka, „A ko je Mirsa?“, onda ide duža stanka, „Šta si rekao da imam? Šta je to fejkbu...?“

Moj tata je uspeo da otvori nalog na fejsu. Slučajno, ali negde u e-svetu moj tata i zvanično postoji. Ima čak i prijatelje (mada ih ne zna baš sve)!

A ja i dalje volim sa ljudima da pričam „licem u lice“, da im rukama dajem dodatna objašnjenja za priče kojima ih gušim. Ja i dalje volim da u realnom svetu objašnjavam šta mi se desilo umesto da kačim slike po nekim imaginarnim zidovima. Ja i dalje preferiram zagrljaj umesto kliktanja lajkova. Ja i dalje postojim samo u realnom svetu.

I na ovom blogu...

LETO 2016 – BAČKI PETROVAC

Još jedan akvapark. Sve u cilju da našem „dosadno mi je“ podmlatku kraj raspusta učinimo interesantnim. Ovaj put nismo napravili grešku kao u Segedinu, već sam ja, glasanjem u kome sam učestvovala samo ja, izabrana za čuvara ključeva od Sefa i Garderobera.

Uboli smo dan kad su se održavale sportske i zabavne Minimax igre.  Kao i izložba oldtajmera. Dve manifestacije = dva deteta su morala suzu da puste.

U prvom slučaju to je bio Broj 2 koji je ispao u prvom krugu u nadmetanju u broju ubačenih lopti u koš. Nadmoćno pobeđen od strane devojčice tri godine mlađe od njega. Naravno da smo Dragi i ja morali da iskoristimo tu jedinstvenu priliku i punim plućima uživamo u zadovoljstvu podbadanja našeg Velikog Sportiste. Koji je kroz penu na ustima pokušavao da objasni kakva mu je nepravda učinjena, jer mu nisu omogućeni uslovi kakve ima na treningu. Elem, koš je bio mali, preblizu i mnogo nizak. I kako takva jedna sportska gromada kao što je naš dragi sin može da pokaže svoj talenat u punoj meri? Dodatno ga je nerviralo što je njegova mala sestrica, nepunih 6 godina mlađa od njega uspela da osvoji neku sitnu nagradu u ubacivanju lopte u taj isti koš.

U drugom slučaju suzu je pustila Broj 3. Dok je kolona oldtajmera prolazila pored nas, jedan kamion (čini mi se vojni, američki ili bar saveznički, ali nek’ me niko ne drži za reč, apsolutno se ne razumem u tipove i marke motornih vozila) je stao i nekoliko dece se popelo na njega. Među tom decom su bili Broj 1 i Broj 2. Ali ne i Broj 3, kojoj su se suze slivale niz lice, a vrisak se prolamao po vojvođanskoj ravnici. Bož’ me oprosti, izgledala je ko Majka Jugovića kad joj dva vrana gavrana donesoše ruku sina Damjana. Na svu sreću nije završila kao heroina kosovskog ciklusa – sladoled je i ovog puta svojim isceliteljskim moćima učinio da slomljeno srce zaraste.

Dragi, koji još uvek nije zalečio bolne rane iz Segedina, kad je ceo dan proveo na dva sendviča napravljena još prethodno veče, ovaj put nije dopustio da bude prevaren. Oštro je zahtevao da negde sednemo i propisno jedemo. U tom ultimatumu mu se zdušno pridružila Broj 3, u porodici poznata kao osoba koja smatra da je ishrana davno prevaziđen oblik ponašanja svojstven inferiornim rasama, da su vegani grupa ljudi koja nije ništa bolja od svaštojeda i da je budućnost ljudskog roda u izbegavanju hrane. Osim čokolade. I gore pomenutog sladoleda. Broj 3 je na pitanje kelnera šta će da popije prosiktala kroz zube:

„Neću da pijem. Hoću da jedem!!“

I jela je! Živeo akvapark!!!

Broj 3 zaspala kad smo prišli Novom Sadu. Broj 1 i 2 izdržali do naše dnevne sobe. Skakali malo, pitali u koji ćemo akvapark sutradan da idemo i onesvestili se. Ubrzo za njima smo pali i mi punoletni.

Sutradan je Broj 2 pričao o toboganima niz koje se spuštao. Odnosno, pokušao je da priča. Pošto njemu naracija nije jača strana (kao ni jednom mom detetu).

Broj 2: Onaj plavi mi je bio najstrašniji. Pitao sam da li moram da se držim za nešto i govorio sebi – Sve će biti u redu!

Ja: I? Kakav je bio?

Broj 2: Super! Ide veoma nizbrdo, a onda ovako kreće ravno.

Ja: Da li je dubok bazen u koji upadaš?

Broj 2: Koji bazen?

Ja: Onaj na kraju tog tobogana.

Broj 2: Nema bazena.

Ja: A šta ima na kraju?

Broj 2: Nema ništa.

Ja: Kako nema ništa? U šta upadaš?

Broj 2: Ni u šta. Ideš i dođeš do kraja i tu nema ništa... Ima tu kao neki zid.

Ja: Zid? Udariš u njega?

Broj 2: Nije to baš zid kao zid. Nego onako... Kao kraj tobogana.

Ja: Ne mogu da te pratim... Šta uradiš kad dođeš do kraja? Siđeš negde?

Broj 2: Ne. Samo dođeš do kraja i to je to.

Ja: Ne upadneš nigde, ne siđeš nigde, samo dođeš do kraja i... Šta? Ostaneš tu zauvek?

Broj 2: Maaa-maa!! Nemoj da me zezaš!

I ja polako shvatam da akvapark može da izazove jaku glavobolju.