GODIŠNJICA

Danas je 13 godina od kako smo se venčali. Na Prepodobnog Sisoja Velikog.

Bilo je vruće. Bilo je strahovito sparno. Porodični kum je nedelju dana pred svadbu zvao mog tatu da pita da li mora sako. Ako mora, on ne bi došao... Ja sam tih dana prolazila kroz osmi nervni napad zbog saveta i pritisaka o boji venčanice, veličini bidermajera, kićenju kola, frizuri, rasporedu gostiju za stolovima, nijansi laka za nokte.

Dragi je uspeo da mi zapali kosu sa cigarom. Ja sam uspela da polomim nokat do živca. Šefu restorana objasnila da ne volim med i da bi bilo dobro da ga izbace iz kombinacije sa kojom će nas dočekati (med i orasi). Lik izbacio orahe i u med dodao suvo grožđe (koje takođe ne volim). Pola prve bračne noći smo proveli pokušavajući da pronađemo i izvučemo iz moje kose svih 8579 šnala koje je frizerka uspela da zabode da bi ove  moje jadne  tri ipo dlake održala u nekoj smislenoj frizuri.

Nisam smela da pijem alkohol jer sam bila trudna. Nisam smela da pijem sokove jer mi šećer bio na granici. Celu svadbu provela sa čašom kisele vode u ruci i tako osramotila obe alkoholičarske grane moje familije.

Tražila od kelnera da izbace nekog lika koji se besciljno šetao po sali i zavirivao po ćoškovima. Posle ustanovili da je dečko tehnička podrška benda i da proverava ozvučenje.

Prođe nekako taj dan - hvala Bogu i Sisoju Velikom!

Prošlo je i celih 13 godina od tog dana. U tih 13 godina dobili smo još par članova (komada tri, da budem preciznija), po koju sedu, desetak kilogram (svako) i gomilu iskustva. Izgubili smo po neki živac i jedno kuče.

 

Šta još reći?

Debeli, srećna nam godišnjica i... ma, znaš ti već!

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Za vikend bili u materini. Muževljevoj. Tamo u Bosni. Put nije naporan, niti dugačak. Jedno 160 km, većinom autoput. Ali, ono što predstavlja osnovni problem u našim putovanjima na tamo i nazad u ovom letnjem periodu su strahovite migracije tamnoputih Nemaca, Austrijanaca, Holanđana, Danaca i po kojeg Francuza. Koji početkom svakog leta opterete naše puteve u smeru ka svojoj materini. A krajem leta u smeru ka izvoru svojih finansija. Nisu nama problem gužve na putu, već zadržavanja na graničnim prelazima. Tako da van perioda tih Velikih Letnjih Seoba mi idemo Srbija-Hrvatska (granični prelaz Batrovci-Bajakovo), Hrvatska-Bosna (granični prelaz Gunja-Brčko). A u toku migracija biramo granične prelaze manje poznate putnicima namernicima iz zapadnih krajeva našeg kontinenta (Rača, Pavlovića most).

Ipak, bez obzira na višegodišnje iskustvo, desi nam se da bar jednom leti poverujemo da nas neće uhvatiti gužva na prelazu Srbija-Hrvatska i onda platimo danak svojoj naivnosti čekajući satima sa potomcima nekadašnjih osvajača ovih prostora. I svaki put kad izmrcvareni stignemo na red, osoba sa druge strane šaltera nas upita:

„A što niste išli na Tovarnik? Tamo nema žive duše.“

Rasterećeni, ostavivši decu kod babe i dede u Bosni, rešili da okušamo sreću i vidimo gde je taj Tovarnik. Da procenimo kvalitet i dužinu puta, kao i mogućnosti gubljenja po lokalnim selima gde su mangupi poskidali putokaze. Naravno, glavni pomagač nam je bila gospođa čiji milozvučni glas je odjekivao iz uređaja zvanog GPS.

Dogovorimo se da idemo deo po deo puta i u skladu sa takvim dogovorom zadam kao krajnje odredište Tovarnik. I stvarno, gospođine ideje su bile apsolutno u skladu sa putokazima koji su bili raspoređeni na svakoj važnijoj raskrsnici. Kad smo ušli u Tovarnik, ja zadam gospođi drugo odredište – Šid. Približavamo se semaforu (prvom i verovatno jedinom u Tovarniku). Na tabli piše:

Carina - pravo

Vukovar, Ilok – levo

Na sve to, naša elektronska drugarica objavi:

„Na sledećoj raskrsnici skrenite levo.“

Večita dilema osoba koje su oberučke prihvatile sve prednosti života u 21. veku: da li apsolutno verovati veštačkoj inteligenciji ili ipak malo koristiti i svoj mozak?

 

Nakon kraće konsultacije koja je trajala koliko i crveno svetlo na semaforu u Tovarniku odlučimo se da rizikujemo i da zanemarimo savet našeg kockastog saputnika. Gospođa duboko uzdahne i kaže čuvenu:

„Preračunavam...“, posle koje dolazi, „Skrenite u sledeću ulicu levo.“

Naravno da smo zanemarili njen savet. Em što smo odlučili da verujemo putokazu, em što je „sledeća ulica levo“ više ličila na seoski šor.

Priča se ponovila i za dva naredna puteljka ulevo, da bi gospođa digla ruke od nas i rekla:

„Produžite pravo.“

U tom trenutku je ispred nas bljesnuo granični prelaz. Prazan. Bez tamnoputih. Bez svetloputih. Nakon kraćih izliva oduševljena što nam se rizik isplatio, pristupili smo formalnim procedurama izlaska iz jedne i ulaska u drugu državu. Pasoši, odmah glavom na „Imate li šta za prijaviti?“ i „Srećan put“-„Doviđenja“.

Pogledam detaljnija uputstva koje je za nas izlistala GPS službenica. Skraćena verzija njenog uputsva za dolazak u Šid je otprilike izgledala ovako: Pošto ste ušli u Srbiju nastavite pravo do Šida. U Šidu napravite polukružno, vratite se na ovaj granični prelaz, uđite u Tovarnik i na onom semaforu gde me niste poslušali SKRENITE DESNO!!!

Gospođu sam poslala na jedan duži odmor, pojačala muziku, stavila mužu ruku na koleno i počela da uživam u vožnji.

ČAMAC

Ja sam odrasla u vreme kad je vladalo pravilo – leti na more, zimi na planinu. Moja porodica se pridržavala tog pravila što je kod mene izazivalo oduševljenje leti i užas zimi. Volim leto, volim vrućine, volim vodu. Zimu, s druge strane ne podnosim. Hladnoća. Mogućnost da se okliznem raste eksponencijalno sa povećanjem vlažnosti i smanjenjem temperature. Uvek sam smatrala da sam greškom bačena na ove prostore, da sam trebala da završim negde južnije. U toplijim krajevima, da me po ceo dan ’lade palminim lišćem tamnoputi domoroci. Ali eto, završih ovde gde svake zime, tamo negde kad se menja vreme na časovniku, ja zapadam u hibernaciju. Mrdam, ali ko da ne mrdam. Živim, ali to i nije neki život. Više preživljavanje.

Jednog davnog (baš davnog!) leto, dok sam uživala u iščekivanju odlaska na more,  moji roditelji su rešili da me iznenade i povedu na reku. Stric je upravo kupio čamac i bilo je od izuzetnog značaja da damo svoj sud o tom ulaganju. Prva užasavajuća spoznaja me je zveknula pri prelasku sa obale na čamac. Tad sam shvatila da i leti mogu da se okliznem, padnem i žešće povredim. Druga, takođe užasavajuća spoznaja desila se negde na ušću. Ja tad na samom ulasku u pubertet, u poluležećem položaju glumim žensku, reklamiram upravo kupljeni kupaći, na glavi neizostavne naočare za sunce i šešir. Uživam u blagom povetarcu, pokušavam da ne čujem dizel brodski motor koji drnda na pola metra od mene, zamišljam kako ću pocrneti i tek tad biti „vau, kakva riba!“. A onda načujem komentarisanje odraslih kako je Dunav znatno hladniji od Save i da ćemo se baš lepo rashladiti. Čim pristanemo uz obalu. Moja reakcija je odgovarala reakciji filmske dive kad je u hotelskoj sobi sačeka posteljina pogrešne nijanse željene boje.

„JA da se kupam u OVOME? Ja se kupam samo u tekućini u kojoj mogu da vidim sve delove svoga tela. Dakle, more. Eventualno bazen. Reka jok.“

Treća užasavajuća spoznaja je bila kad sam videla rečnu zmiju.

Sledeće godine su i moji kupili čamac. Kao i naši porodični prijatelji. Zaraza se širila...

Prvi naredni odlazak na more bio je posvećen čamcu. Išlo se u Grčku. I dok su ostali srpski turisti kupovali kojekakve bunde, nakit i ostalu robu omrženog kapitalističkog društva, nama su iz kola virile merdevine, sunocobrani, portabl frižideri, stolovi i stolice na rasklapanje. U početku sam odbijala svaki kontakt sa čamcem – kupala sam se na moru, to mi je dovoljno vode za tekuću godinu.

 

 

A onda su krenuli ratovi. I sankcije. Ulje, brašno i šećer su bile misaone imenice. More je postalo samo jedna davna i draga uspomena. Nije bilo teško napraviti izbor između disanja na škrge u stanu bez klime na 6. spratu novobeogradske zgrade i ljuljuškanja na talasima ’ladnog Dunava. I to je bio početak sunovrata ove filmske dive. Više mi nije smetalo što je reka mutna, što neki put raskrvarim stopala na školjke, što mi društvo u vodi pravi i po koja zmija. Počela sam zaista da uživam. Celodnevno razvlačenje i sunčanje, osećaj kad jedeš breskvu i nije te briga što ti sve curi niz bradu, ruke, po stomaku. Neprocenljivo!

I moja deca vole čamac. I reku. I rado se sećaju onog jednog puta kad su bili gosti na istom.

Pre dosta godina sam samo pozvala roditelje i najavila se da ću doći na sat-dva. Da se provozam. Sa dva sina i jednim mužem. Sutradan je mama poslala sms:

„Mi smo na čamcu. Voda u bazenu u dvorištu je topla, znaš gde su peškiri.“

Brzi riplaj:

„Nema poziva na čamac?“

Odgovor za koji moja majka nije videla svrhu da ga pokuša ubaciti u sms, već je morao da se prenese u direktnom razgovoru, sa određenom intonacijom:

„Pa oni nisu normalni! Kako Vladin unuk – sedi tamo gde ga ostave, u stanju je ceo dan da presedi u kabini. Kao da je akumulator. A tvoja deca kao da su uključena u akumulator. Ne. U agregat, akumulator bi brzo istrošili!“

Da, moja deca... Sad su već veliki dečaci. Ostaje samo da se nadamo da će godine učiniti svoje i da će moji roditelji zaboraviti tih nesrećnih sat-dva i pozvati nas na reku.