IMENA

Nikad nisam volela svoje ime.

Kad je moja sestra trebalo da se rodi, baba je rekla:

„Samo da bude devojčica i da se zove po mojoj majci.“

I naravno da je bila devojčica. I naravno da je dobila ime po prababi. I naravno da je moja sestra rođena pod srećnom zvezdom jer  nam je prababa (kao retko koja prababa) imala baš lepo ime.

Kad sam ja trebala da se rodim, baba je rekla:

„Samo da bude dečak i da se zove po dedi.“

To je prelilo čašu kod mog tadašnjeg stanodavca kojoj je nakon toga glavna preokupacija bila da gleda u svoj stomak i šapuće – Budi devojčica!

I rodih se ja. Pošto su svi očekivali malog Petra, nikome nije palo na pamet da smišlja žensko ime. Tako da su vrući krompir uvalili kumu. Koji me unesreći. Svaki put kad bih pomenula tu baljezgariju, tata bi poskočio – Šta ti smeta, baš je lepo ime!

Mama bi samo uvrnula nosom, puhnula kroz isti i odmahnula rukom. Nije ni ona smatrala da je ime ružno. Samo nije mogla da oprosti što je opet preskočena u procesu odlučivanja.

Iz tog razloga sam se zarekla da ću mojoj deci na vreme smišljati imena i da ćemo imena birati isključivo Voljeni i ja. Zajedno smo ustanovili i par pravila kojih se treba pridržavati pri izboru imena:

1.  Ne sme biti često ime. Neću da ga dozivam, a da mi se petoro tuđe dece javi na raport samo zato što ima isto ime kao i moj nesrećni potomak 
2.  Ne sme da se zove po članu uže (pa i šire) porodice.
3. Ne sme da bude po prezimenu, kao što su Marko Marković, Petar Petrović, Miloš Milošević... Što u našem slučaju i nije bio neki problem. Sigurno ne bih dala detetu ime Gaja (sledeća deca da budu Raja i Vlaja pa još samo fali ujka Paja i eto nama Diznija da nas tuži za autorska prava) 
4.  Mora da bude kratko. Dugačka imena samo prolongiraju agoniju vikanja i dozivanja.

Kad smo ustanovili koja imena nećemo, shvatili smo da nam je izbor sužen na... pa skoro na ništa.

Broj 1 je sve vreme trudnoće ležao naopačke i skrivao se od radoznalih pogleda, tako da smo morali da smišljamo imena za oba pola (da ne bude iznenađenja kao pri mom rođenju). Po četiri muška i četiri ženska. Ima vremena, sužavaćemo izbor.

Ne lezi vraže, meni krene prevremeni porođaj, pa ime deteta više nije bilo važno. Jedino što je bilo bitno je da doguram do 33. nedelje. Pa je sledeći cilj bio 34. nedelja. I tako redom do kraja. Nakon rođenja i početne euforije Broj 1 dobije upalu pluća u predivnom srpskom porodilištu, tako da je opet izbor imena pao u drugi, peti, 23. plan. Izađosmo iz bolnice pred Novu godinu. Ništa ne radi, sve zavejano, praznici. Mi ludo srećni što smo na okupu... A onda saznanje da nam ističe vreme i da će uskoro država po službenoj dužnosti dati ime našem prvencu ako se ne saberemo. Spisak koji smo pravili u vreme kad sam bila na polovini blagoslovenog stanja je bio zaturen i izgubljen za vjek vjekova, pa smo metodom „kako ono beše, šta rekosmo onomad“ iz malog mozga vadili predloge. I tako je Broj 1 dobio ime. Navrat-nanos.

Broj 2 se odmah na početku trudnoće izjasnio da je muškog pola pa smo pristupili izradi samo jednog spiska. Opušteno. Ali, poučeni iskustvom od prošlog puta suzili smo izbor na 2 imena i zakačili papirić na frižider. Kao, kad se rodi onda ćemo odlučiti. Broj 2 se rodio sa određenim zdravstvenim problemima. Pravo iz porodilišta jurnjava po Tiršovoj. Snimanja, analize, pregledi... Izbor imena je opet pao na drugo, pa na peto, pa na 23. mesto prioriteta. Sve dok ja nisam shvatila da ga po bolnicama (za razliku od druge dece koja imaju ime) prozivaju kao:

Gajić muško, Gajić beba, Gajić novorođenče, Gajić bez imena...

A i bližio se rok kad država dobija pravo da preuzme stvari (i dodelu imena) u svoje ruke. Spisak od ona dva imena na frižideru je bio odavno izgubljen. I tako je Broj 2 dobio ime kao i njegov brat: navrat-nanos.

Broj 3 se, čim je objavila svoje prisustvo u mom stomaku, izjasnila kao osoba suprotnog pola u odnosu na svoju braću. Što nam je zadalo određene probleme, jer smo Dragi i ja bili naviknuti na muška imena. Za razliku od spiskova koje smo pravili za ovu dvojicu, po prvi put nam se javio problem neusklađenosti. Odnosno, svako ime koje bih ja predložila bilo je dočekano sa „fuj“ izrazom lica. Svako ime koje je on predložio dočekano je „ma daj“ izrazom lica. Okrenuli smo se za pomoć potomcima koji su se pokazali veoma... Fali mi reč... Oni su se trudili, žarko su želeli da učestvuju u predlaganju imena, ali njihove ideje su bile... Uh, opet mi fali reč. Prećutali smo i Pokahontas i Suzi. Čak smo prešli i preko Čarlija, ali smo kod Broja 23 podvukli crtu.

Izbor imena za ženskog potomka je polako prelazio u otvorenu borbu, ali zahvaljujući ogromnom naporu, ljubavi i samoodricanju uspeli smo da izvučemo srećnog dobitnika dok sam ja još bila u 2u1 stanju.

U kolima je vladala tišina. Što je bilo dosta neobično za tako mala kola sa prevelikim brojem putnika (Broj 1, Broj 2, sestričina, Broj 3 u nosiljci, Voljeni i ja). Valjda smo bili ushićeni što nam ovo treće nije zapatilo ništa u porodilištu, što nema nikakvih vidljivih mana ili problema, što ćemo zaista da idemo pravo kući, a ne da se lomatamo po odeljenjima neonatologije. Tu tišinu je prekinulo jedno stameno NE! mog Voljenog kad sam prošaputala:

„A šta misliš o imenu...“

Frka mi. Jednog dana će se bar jedno od moje dece probuditi sa saznanjem da mu/joj je dodeljeno „baš bljak ime“. A ja neću moći kao moja majka da otpuhnem kroz nos i odmahnem rukom u „obrati se onome koji ti je nadenuo, a ne meni“ stilu. Niti umem da poskočim kao moj otac i odbranim svoj izbor jednim kratkim „šta fali, baš je lepo“ nastupom. Tako da... Idem da guglam šta je sve potrebno za promenu imena, da budem na vreme spremna kad Raja, Vlaja ili Gaja reše da se pobune. Na ujka Pajinu pomoć ne mogu da računam.

VEŠTICA

Moja mama ume da predviđa stvari.

Prvi put sam postala svesna njenih moći kad sam imala jedno 4-5 godina. Sedele smo u dnevnoj sobi kad je ušao moj stric:

„Šta radiš, snajka?“

Kuća u kojoj smo živeli imala je tri stana. Jedan za babu i dedu, jedan za strica i njegovu porodicu i jedan za mog tatu i njegovu porodicu. Ipak, svi smo živeli u nekoj vrsti simbioze. Porodičnoj zajednici. Naravno, svako je imao svoj stan i mesto za spavanje, ali se smatralo bogohuljenjem da se vrata zaključavaju ili da se (ne daj Bože!) kuca na vrata pre ulaska. Moja mama se ni dan-danas nije navikla na takav način života, ali u to vreme je verovala da će svojim „namćor stavom“ uspeti da  stvari postavi na svoje mesto (mladost-ludost!). Tako je na veseli stričev pozdrav odgovorila krajnje ozbiljnim tonom:

„Čekam da padne plafon.“

Plafon je pao nakon dva dana.

Dugo nisam htela da priznam njene moći i opirala sam se do krajnjih granica. Što je bilo dosta glupavo s moje strane. To je kao da slušate vremensku prognozu gde kažu da će u roku od pola sata da se sruči nevreme na grad, vidite kroz prozor kako se navlače crni oblaci, ali vi odmahnete rukom i izađete napolje u japankama i šorcu.

Tako mi se desilo da krenem sa društvom na more. Grčka. Kraj jula-početak avgusta. Brižna majka je, pored gomile kupaćih i par krpa koje sam proglasila letnjim haljinama pokušala da mi ubaci i po neku duksericu, čarape i trenerku. Ako zahladni. Pokušala sam da joj objasnim da idem NA MORE (GRČKA; EJ!!!), NA LETOVANJE, U ŠPICU SEZONE. Jok, ostala pri svome. Iz inata nisam htela da popustim.

Četiri dana sam se smrzavala. Kiša je padala, sunca ni od leka. Umotavala sam se u čaršafe koji su imali funkciju pokrivača. Pošto u Grčkoj preferiraju solarno grejanje vode, da li treba napomenuti da sam i smrdela pride jer nisam mogla da se tuširam sa hladnom vodom?

Ili onda kad smo dečacima kupili krevete na sprat. Odmah je počela da priča o padu. Više se nisam inatila. Pokušala da joj objasnim da kreveti imaju ogradice, da deca padaju sa kreveta jedino ako se igraju na njima, da će dečacima biti dopušteno da se penju na gornji krevet jedino kad idu da spavaju.

Džaba! Samo je ponavljala:

„Zašto ste to kupili? Pašće vam dete.“

Onda sam počela da objašnjavam da nam je stan mali, a deca velika. Ako sam htela da mi deca više ne spavaju u bebećim krevetima morala sam da se odlučim za jednu od dve varijante: 

- kupovina kreveta na sprat

-  kupovina običnih kreveta, ali onda bismo Voljeni i ja morali da spavamo okačeni o luster

I dalje nije vredelo. Veštica je samo ponavljala – Pašće.

Nakon jedno nedelju dana probudio me je tup udarac. Nisam morala ni da ustajem ni da palim svetlo da bih znala o čemu se radi. Broj 1 je pao.

Ima još milion primera. Kao onda kad sam ležala na onkologiji i kad mi je objasnila da će me operisati u sali u prizemlju. Sve žene iz moje sobe, sve sa odeljenja, svi sa sprata su bili operisani na III spratu, ali nju nisu zanimale te činjenice. Da ne bude zabune, mama nema veze sa onkologijom. Jedini njen argument zašto će me operisati u prizemlju je – I tatu su operisali u toj sali u prizemlju. Bila sam toliko besna što joj ne mogu dokazati da nije u pravu da sam spopala sestru sa odeljenja i naterala je da uzme moj mobilni i objasni mojoj mami kako funkcioniše Institut za onkologiju.

Sutradan su došli po mene sa krevetom na točkiće, odgurali me u lift i odvezli u prizemlje.

Zato kad mi je rekla da moram da imam bar spavaćicu (ako ne i pidžamu) kad idem na prijem u bolnicu, prvo što sam uradila je da otrčim i kupim spavaći komplet. Veštica bi garant ubajala da me izbace iz bolnice kad bih im se pojavila u trenerci.

Ja sam nasledila taj veštičji gen. Mada je on malčice mutirao. Kod mene se on javlja u dva oblika: 

- Sve na šta zavrćem nosom mi se vrati i tresne u isti. Čuveno moje „Ne mogu da verujem, sve se udaju trudne. Ima li neko više računice da pravi venčanice koje nisu sečene odmah ispod grudi? Da li je neko čuo za sredstva za kontracepciju?“ . Moja venčanica je bila sečena ispod grudi. Ispod kojih se odmarao već pet meseci budući Broj 1. 

- Imam savršen osećaj da promašim očigledno. Što me čini apsolutnim obrnutim predviđačem. Ne znam da predvidim ko će pobediti, ali odlično ubadam gubitnike. Uzmimo za primer sport, koji naravno ne pratim. Evo ovaj EURO 2016.  Broj 2 prati sve utakmice i obožava da me zapitkuje za koga navijam. To otprilike izgleda ovako:

Broj 2: Za koga navijaš?

Ja: Ni za koga.

Broj 2: Dobro, ali sada, u ovoj utakmici.

Ja: Ma ne interesuje me to.

Broj 2: Ali mama, molim te… Za koga navijaš  ovde?

Ja: Dobro! Ko igra?

Prekjuče:

Broj 2: Portugalija-Hrvatska.

Ja: Hrvatska!

Juče:

Broj 2: Francuska-Irska.

Ja: Irska!

Sinoć:

Broj 2: Mađarska-Belgija

Ja: Mađarska!

Da imam imalo mozga razbila bih sve kladionice…