Sedim ja i gledam svoja posla kad mi stiže poruka sa verifikacionim brojem za kupovinu u iznosu od 6 evra za neki gift card. Prvo pomislim glupost, greška, onda mi padne pritisak, pa mi skoči, pa odjurim za komp da proverim na aplikaciji, pa ustanovim da je već skinuta određena suma sa mog računa da bi se uplatio netflix i kojekakve igrice. Pa zovem korisnički centar, pa jurim po karticu, pa se saplićem o kuče i muža. Od jednog se razvodim, drugom pretim da ću ga ubiti (nisam baš sigurna kome šta govorim).
Dečko iz korisničkog servisa me pita ona trik pitanja tipa:
Devojačko prezime majke? Ime oca?
Na prvo pitanje znam odgovor, drugo me zbunjuje. Ime mog ili ime oca moje majke? Mislim, da li se dečko drži teme moje majke ili skakuće okolo u nadi da će me zbuniti i otkačiti me? I kakve sve to ima veze sa time što meni neko skida pare sa računa?
Očigledno sam nabola tačne odgovre, jer je dečko blokirao karticu i objasnio mi naredne korake:
„Idite ovih dana, kad Vam bude odgovaralo, do SUP-a. Bilo kog, nebitno.“
Ovih dana kad mi bude odgovaralo? Pa da li je on normalan? Ja se već obuvam i guglam „SUP koji radi 24/7“, gugl izbacuje neke nesuvisle informacije, a dečko nastavlja:
„Oni imaju tu neku službu za internet kriminal. Podnesete krivičnu prijavu protiv NN lica, oni Vam daju neku potvrdu i sa tim idete u bilo koju poslovnicu banke da biste dalje regulisali.“
Dečko očigledno ima afinitet ka neodređenim članovima u srpskom jeziku, pošto ispred svake imenice tura reči kao što su „neka“ i "bilo koja", ali trenutno nemam vremena da mu objašnjavam.
Muž me zaustavlja na vratima, vraća nazad, objašnjava da nema smisla ići uveče u stanicu u 29. novembra, ja mu se kunem da čim se domognem milicije prvo ću da podnesem zahtev za razvod, pa tek onda krivičnu prijavu protiv NN lica koja plaćaju mojim parama da se igraju. On objašnjava da se zahtev za razvod ne podnosi u miliciji, meni opet skače pritisak, pa pada... Kuče odavno pobeglo ispod kreveta. Nije mu problem razvod, ali mu se ne sviđa ideja da ga stavim na onu drugu listu, za odstrel.
Sutradan ranom zorom krenem u najbliži SUP. Do „neke službe za internet kriminal“. Na vratima me dočeka pandur koji na moje objašnjenje odmahuje rukom i kaže:
„Niste prvi, ima ih već bar 50. Idite u sobu 20.“
Ja u šoku – ja sam cirka 51. na redu od ranog jutra? Pitam – Znači, gore je gužva?
On odmahuje rukom – Ma, nema nikoga!
Majke mi, razvešću se i od njega! Ili ga ubiti, nisam još odlučila.
Odem do sobe 20, tamo sedi lik sa nogama na stolu i kucka po mobilnom. Opa, tako izgleda naša služba za borbu protiv internet kriminala? Pokucama, javim se i objasnim u čemu je problem. On me sasluša (prethodno je spustio noge) i postavi mi pitanje koje mu je u tom trenutku bilo najlogičnije:
„Šta ste rekli, šta ste još kupovali pored netflixa?“
Oh, ovaj ne ide na spisak za razvode, nego
direkt na onaj drugi! Šta sam kupovala? Ništa ja, brate slatki, nisam kupovala! Ajmo
ispočetka. Polako, mada mi pritisak prešao sve granice. Ruka počela da se koči,
probada u grudima. On me opet sasluša, klima glavom i pita da li mi je kartica
ukradena. Jok, evo je kod mene (mašem mu karticom ispred nosa)!
„Onda idite u Službu za visokotehnološki kriminal. To Vam je u Palati pravde, tamo preko puta bivše autobuske stanice.“
A, ne, sinko, nismo se tako dogovorili! Dečko iz banke je rekao „bilo koji SUP“ (imam i zapisano, sve sam pisala što mi je govorio). Kakva sad Palata pravde? I kakva bivša autobuska stanica? Postoji jedna jedina autobuska stanica, koja nije bivša i preko puta koje je Picin park i Ekonomski fakultet.
I šta ću nego da opet pitam mog drugara Gugla kako da stignem do Palate pravde. Drugar nije izneverio. Stigla do tamo, na prijavnici me upute na Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Odnosno na šalter gde sedi gospođa koja telefonira i rukom mi pokazuje na kolegu na šalteru do, koji održava umornu glavu samo zahvaljujući tome što je oslanja na ruke. Razumljivo, jer radno vreme mu je od pola 8, a sad je već pola 9. Priđem, objasnim, lik se polako pridigao i tad se za mene otvora potpuno novi svet digitalne Srbije: dobijam prazan papir na kome treba da upišem svojim rečima šta se sve desilo, da to iskopiram u tri primerka („mi ovde nemamo kopir mašinu, ali imaš preko puta“), pa kad vratim on će mi lupiti pečat i sa tim mogu da idem do svoje banke da tražim povraćaj novca.
I tako ja u 21. veku sedim u nekom ćošku Palate pravde i na praznom papiru, hemijskom olovkom pišem izjavu za (pazi sad!) Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, nakon toga idem negde preko puta da sačekam da se otvori fotokopirnica da bih iskopirala moju izjavu u tri primerka i donela da mi se lupi pečat na nju. I to je kratak opis digitalizovane Srbije: U borbu protiv visokotehnološkog kriminala sa hemijskom, kopir-mašinom i pečatom!
Eh, da – naravno da je tog dana od ranog jutra kišilo za sve pare (i pokradene i blokirane na kartici). Tri puta mi noge bile mokre i osušile se. Tri puta guglala najbližu kinesku radnju da kupim suve čarape, pa odustajala.
Nisam se razvela, niti sam ubila bilo koga. Čekam da mi izdaju novu karticu („Potrebno je oko 10 radnih dana za izdavanje nove, valjda Vas neće uhvatiti praznici.“). Oh, sestro slatka, hoće, uhvatiće. Jer ja živim u digitalno transformisanoj Srbiji.
