BIZNIS PLAN

 

Stigne mi mejl da sam zvanično izabrana da budem podrška preduzećima za pružanje naprednih savetodavnih usluga za...pa, za svašta nešto. Zove me panično koleginica koja je takođe na spisku-Šta to znači? Šta tačno treba da radimo?

A ja... Ladna ko špricer. Naučila sam da se smejem idejama trustova mozgova koji vladaju u mom mikrokosmosu.

A kako je sve počelo...

Krajem prošle godine sedim ja i gledam svoja posla, kad me zvrcne moj Šef i objasni kako je dobio nalog da odredi osobu koja treba da ide na obuku za pisanje biznis planova. Pa pošto sam ja jedina koja nešto vredi u sektoru, on je izabrao mene. Gledam ja njega, gleda on mene. Ja inženjer, teške tehničke struke izabrana da idem na obuku za pisanje biznis planova? A svi oni menadžeri i menadžerčići, svi ekonomisti i finansisti? Ebeš firmu u kojoj je najbolja osoba za pohađanje takve vrste obuke neko ko nema veze sa tom oblašću.

Ja slegnem ramenima i pomislim – ma, ok, baš me briga. Taman ću se malo izmaći od stvarnog posla. Nedelju dana intenzivne obuke možda bude i neka vrsta odmora, zar ne? Sednem negde pozadi, ponesem neku dobru knjigu. Godišnji odmor pre godišnjeg odmora? Why not?

Odmah prvog dana potvrdim svoje sumnje. Ovakva obuka je već bila u okviru nekog projekta, a onda su nadležni za finansije shvatili da je ostalo još para u budžetu (koje mogu drpnuti), pa su brzopotezno organizovali još jedan krug. Pri čemu nisu bili baš izbirljivi sa polaznicima kursa. Jer, kako bih inače ja upala?

Obuku je držao menadžer/konsultant/whatever sa odelom skupljim od mog stana i cipelama vrednosti kao moj auto. Sa fiksnom protezom za zube i večitim osmehom na licu. Sa strane su bila dva njegova pomoćnika, takođe menadžera/konsultanta/whatever. Takođe sa smeškom, skupom garderobom, ali bez proteze. Šta god im kažeš, njihov odgovor (kroz širok osmeh) je:

„Da, naravno, odlično ste to primetili, ali...“

Savršena psihologija! Prvo idiotu reci da je super pametan, pa onda u rečenicu ubaci „ali“.

Krenuo onaj s protezom da priča, ona dva pomoćnika se šetkaju, nas samo šest polaznika oko okruglog stola... Vidim ja da je vrag odneo šalu i da je situacija kao na jednom ozbiljnom ispitu državnog fakulteta (bar kakvi su ispiti bili dok sam ja studirala). Ne možeš ni mobilni da pogledaš, a kamoli da čitaš knjigu. Proteza pokaže neku šemu sa sve nekim čiča Glišama i objašnjava načine komunikacije i pružanja podrške za koje je ta obuka namenjena. Ja dignem dva prsta i prekinem monolog:

„Koji čiča Gliša sam ja?“

Kao i svaki konsultant koji je plaćen po milisekundi svog vremena, Proteza nije žurio da mi da odgovor. Nastavio je sa objašnjavanjem, govorio o nekom programu finansiranja koji Vlada Nemačke planira da „lansira“, ali sam se ja pokazala kao veoma dosadna i uporna mušica. Na kraju sam izvukla da je za mene namenjena uloga onog čikice koji se nalazi na samom početku dijagrama.Dakle, srpski rečeno - šalteruša, čiji će zadatak (jednog dana kad naučim sve o biznis planovima i kad Vlada Nemačke bla-bla-bla) biti da dajem osnovne informacije i upućujem ljude ka čika Gliši broj 2, odnosno ka ozbiljno istreniranom pisaču biznis planova.

Ja odahnem. Da se javljam na telefon to znam! I za to ne moram mnogo da uključujem mozak u toku ove petodnevne obuke. Kad ne lezi vraže! Obuka je intenzivna, interaktivna i još svašta nešto na I (i ostala slova). Što u prevodu znači da ne mogu da puštam misli da mi vrludaju.

Proteza nas podelio u timove. U jednom timu dve što su završile ekonomiju. U drugom timu pravnik i menadžer. U trećem timu koleginica (takođe inženjerka) i ja. U skladu sa našim stručnim obrazovanjem, moj tim je dobio zadatak da napravi biznis plan za sopstvenu kompaniju čija je osnovna delatnost proizvodnja organske hrane za živinu. Firma je stacionirana u Požarevcu. Sasvim logično, jer je koleginica iz Valjeva, a ja iz Beograda. 

Prvi sukob između moje partnerke i mene izbio je već pri izboru naziva za našu kompaniju. Ja sam, u skladu sa neozbiljnošću cele obuke, insistirala da se naše čedo zove „Kokoške forever“, ona je insistirala da se firma zove bilo kako, samo ne tako. Popustila sam.

Prva ozbiljna pauza navedena u programu obuke kao „ručak“ je započela tako što nam je Proteza objasnio da je OnajDrugiOrganizatorObuke trebao da obezbedi ketering, ali... U svakom slučaju, u okolini imamo pregršt pekara.

Nakon pauze Proteza reši da nam dan učini još zanimljivijim (što je dosta diskutabilno, pošto je meni jedina zanimljiva stvar tog dana bila to što sam uspela da sednem u tramvaju). Tražio je od nas da ustanemo. Ja pokušala da eskiviram vadeći se na obilan ručak u vidu celog đevreka i jedne pogačice. Pod opominjućim pogledima ostalih sapatnika sam morala da popustim... Njegova fenomenalna ideja je bila da se dobacujemo sa nevidljivom loptom i ko uhvati loptu, mora da kaže prve dve stvari koje mu padnu na pamet a vezane su za pre podnevnu sesiju. Pošto sam već bila označena kao zvaničan Mrgud celog odeljenja, nisam htela da pokvarim igru sa prve dve stvari koje su mi zaista pale na pamet. Usput sam shvatila da niko ne bi smatrao smešnim ni ako bih pokušala da izbegnem (kao u igri Između dve vatre) loptu. I opet sam popustila...

Na kraju prvog dana su nas obavestili da će nam putem mejlova dostaviti domaći. Ja sam vrlo ozbiljno počela da razmatram mogućnost da me je ona nevidljiva lopta nekako pogodila u glavu. Domaći? Meni? Ženi u godinama? Ja to prihvatim ko šalu. Kao što sam mislila da se žešće šale kad su rekli da ćemo narednih dana morati da donosimo svoj laptop.

Laptop do poslednjeg dana nisam nosila. Partnerka u firmi organske hrane je pozajmila od drugog učesnika.

Domaći do poslednjeg dana nisam radila (a ni posle toga). Kad su Proteza i Pomoćnici počeli da nas prozivaju, ja sam shvatila da su oni ozbiljno očekivali da svaki dan kući radim domaći. Oni su, s druge strane, shvatili da meni ozbiljno nije palo na pamet ni prstom da mrdnem kad dođem kući. E, tu je čak i Proteza prestao da se smeška, jer se našao u situaciji prosečnog srpskog prosvetnog radnika – kako sankcionisati neposlušnog đaka, kad su ti svi instrumenti oduzeti? Mala razlika je što sat svog osmeha Proteza naplaćujeo kao prosvetni radnik mesec dana teškog rada.

Posle pet dana mog durenja, njihovih osmeha i obostranog prežderavanja u lokalnim pekarama ja sam opet bila slobodna da se vratim svojoj uobičajenoj radnoj rutini. Sve do nedavno kad sam dobila mejl sa obaveštenjem da ću to svoje mukom stečeno petodnevno znanje moći da iskoristim za dobrobit i pospešivanje poslovnih aktivnosti srpskih privrednika.

Ipak, nešto sam naučila na tom petodnevnom kursu. Imam biznis plan za ovakve situacije: smeškam se (bez proteze), klimam glavom, govorim kako je sjajan taj predlog, ali...