Agenti za nekretnine će vam uvek reći da su tri osnovna kriterijuma pri kupovini nekretnine: lokacija, lokacija i lokacija. Tog svetog trojstva smo se i mi, kad smo kupovali stan, pridržavali ko moj deda plota. Kupili stan koji je blizu centra, a ipak u mirnom kraju gde preovlađuju porodične kuće. Ono na šta nismo računali je blizina stadiona omiljenih beogradskih fudbalskih klubova, pa nam se postulat LokacijaLokacijaLokacija par puta godišnje obije o glavu. Kao što se meni desilo juče.
Elem, krenem ja kući sa posla, gde me je
mučki zadržala šefica pola sata preko mog, ugovorom propisanog radnog vremena.
Napolju divno vreme: hladno, vlažno, oštar mokar sneg mi se zabada u oči, uši i
nos. Ne mogu da nađem rukavice za koje sam ubeđena da sam ih to jutro ubacila u
ovu Sport Bili torbu koju vučem svugde sa sobom. Bar sam pri pretrazi našla
kišobran. Kome se pokvario mehanizam pa se stalno zatvarao. Što je predstavljalo
dodatnu odbranu od snega, ali mi je smanjivalo vidno polje i time dovodilo do
krajnje neugodnih susreta sa banderama, drugim ljudima i automobilima.
Priđem Slaviji i primetim kolonu tramvaja
duž cele Nemanjine, a bogme i Beogradske ulice. Vidim da je cela Slavija
blokirana, odlučim da put nastavim peške. Navikla već na haos po gradskim
ulicama čim krene nešto da pada o’zgo, krenem da tabanam prema svom toplom
domu. Otvaram kišobran, on se zatvara, izbegavam bare i bandere, mladiće sa
pivskim flašama u rukama, po kojeg specijalca... I dalje mozak neće da mi
prihvati lepo spojene poluinformacije koje mu oči šalju kad nisu zablokirane
kišobranom. A onda sam lupila u ceo kordon čika sa štitovima, šlemovima i
pendrecima i shvatila da je nemoguće da su izvedeni da bi čuvali trotoar od
snežnih nanosa i da je krajnje vreme da pozovem Službu za trenutno dobijanje ispravnih
informacija, odnosno Moju Deblju Polovinu:
„Šta će specijalci na Slaviji?“
„Jao, da... Danas je utakmica.“
Upala u baru i uspela da pokvasim čarape
kroz fucking waterproof čizme. Upala u tramvaj prepun navijača koji je oscilovao
i u pravcu y (levo-desno) i z (gore-dole) ose. Zaglavila se na Autokomandi i
tad pukla totalno. Izašla iz tramvaja sa hordom navijača, odbila se o još jedan
kordon milicije zahvaljujući kome sam katapultirana u pravom smeru. Stigla na
Lokaciju promrzla, mokra, gladna i besna. Usput ispuštala neartikulisane zvuke
na račun sporta, snega, gradskog prevoza i navijača. Sve u svemu, dosta
podsećala na Kruelu de Vil kad je nadmudre kojekakve životinje.
Kad mi je glas prešao iz kevtanja u
graktanje, objasnila sam Mojoj Debljoj Polovini da moramo da se selimo. Negde
na periferiju. Bar da znam zašto dolazim kući po mraku. On je odmah izvukao
prezentaciju koju čuva za ovakve prilike i objasnio mi da nemamo pare za
selidbu. Čak šta više, nemamo ni za paštetu da je mažemo na leba. Zatim je sve
začinio zvanično dostupnim podacima o lošoj prolaznosti naših klubova u bilo
kojim takmičenjima, čime je potkrepio svoje tvrdnje da se ovakvi događaji retko
kad dešavaju. Još ređe se poklapaju sa kolapsom na gradskim ulicama usled
snežnih padavina.
Na sve to je Broj 2 počeo da nariče i urla jer mu je Otac
upravo uvredio Tim za koji bi on dao i dušu i telo. Jer, Tim je nepobediv. To
što su se sudije, strane agenture i vladari iz senke urotili protiv Tima da bi
i na taj način udarili na majčicu nam Srbiju... I da – Kosovo je Srbija! Ali to
je već neka sasvim druga priča...
