EKSKURZIJA

Otišao nam Broj 1. Da upozna bolje svoju domovinu. Da oseti čari najbolje stvari srpskog školstva-ekskurzije. Zahvaljujući kvalitetnom kadru koji upravlja njegovom školom, njegova generacija do 8. razreda nije bila ni na jednoj ekskurziji. Tako da je ovo putovanje izazvalo emocije jače nego kad predstavnik crnogorskog naroda dobije muškog potomka posle 4 ćerke u nizu. 

Broj 1 je pred ekskurziju bilo bolestan. U životu nisam videla disciplinovanijeg bolesnika. Pio je puno tečnosti, odmarao se, dremao, čak je povremeno puštao i mobilni iz ruke. Sve u cilju da prezdravi dovoljno da dobije saglasnost RoditeljaPriučenihLekara da može krenuti na taj zahtevni put. 

Druga stvar koja me je fascinirala bila je skoro nemačka disciplinovanost učenika pri polasku. Dakle, u 7,30 je bilo dogovoreno okupljanje, a u 8,00 polazak. Toliko dece sam ispratila na kojekakve rekreativne, zimovanja i izlete i uvek se kasnilo sa polaskom bar 15 minuta. Sad su sva deca u 7,40 bila u autobusu, ustreptali ko penzioneri pred miting podrške Miloševiću.

I treća stvar koja me je ostavila bez teksta je apsolutna transformacija moje uvek slobodoumne mame u prestrašenu babu. Kako će njen omiljeni unuk od svojih 180 cm visine na kojima je ravnomerno raspoređeno 80 kg žive vage preživeti taj put? Pa idu čak dole do Niša! Pola dana provode u autobusu! Pa sutradan umesto da odmaraju od napornog puta mučitelji u vidu vodiča puta i razrednih starešina ih cimaju do Đavolje varoši. A tek treći dan... Umesto da pravo idu kući, zastaće da vide Žiču i obići će Šumarice. I šta će oni tamo da jedu? Napolju je hladno... kud ih vode po ovakvom vremenu? Šta ako nazebe?

Onda sam ja duboku udahnula i objasnila joj neke stvari. Da li je ona svesna da nam je država spala na toliku veličinu da je peške možeš obići? Da je čisto bacanje para što plaćamo autobus za tu ekskurziju, kad smo deci mogli dati bicikle pa nek ispedalaju taj put. I kako joj nije palo na pamet da kuka nad mojom strašnom sudbinom kad sam (čak mlađa nego njen unuk sada) išla na ekskurziju radnog naslova „Putevima AVNOJa“? Ja sam rasla u mnogo većoj državi nego moja deca sada i te godine smo obišli sve tadašnje republike SFRJ osim Slovenije i Makedonije. Mada, da ne grešim dušu, možda smo i svratili do ove prve, ali s obzirom na njenu veličinu nismo ni primetili da smo je prešli. Kad se setim Plitvičkih jezera (i neugodnog susreta sa učenicima bratske nam Hrvatske republike), slapova Une, Jajca, Foče (hotel prepun nas i premorenih kamiondžija koji su pola noći proveli pokušavajući da nas umlate ne bi li malo odspavali). Obavezne Šumarice gde su nam podeljene knjižice i tim činom smo zvanično postali članovi Omladinskog saveza Komunističke partije... nečega. Obilazak Žiče i Studenice, da se pokaže kako u jednoj komunističkoj zemlji ipak postoji sloboda veroispovesti. Moja majka je tad tvrda srca bila. Ko Majka Jugovića, hrabro se suočila sa svojom sudbinom i u veselju provela par dana sa jednom obavezom manje. Ali sad, kad joj se unuk lomata po bespućima majčice nam Srbije, njoj puca srce i kuka ko narikače na seoskim sahranama.

Za to vreme mi dobijamo šture informacije od našeg mrguda:

         - Bili smo do logora u Nišu. I posetili smo... neku crkvu.

        - Ovi oko mene nepotrebno troše kiseonik u autobusu na urlanje i muziku.

        -  Bilo mi je zagušljivo u diskoteci, otišao sam u sobu.

        -  Dobro mi je. U suštini.

        -  Ovi iz sobe me nerviraju dok igraju igrice. Prešao sam u drugu sobu.

        -  Pakujem se. Krećemo. U Žiču.

Mi se trudimo da izvučemo od njega da li želi da ga dočekamo ili bi tako nešto ostavilo večni ožiljak na njegovoj pubertetskoj duši. Takođe, pokušavamo da doznamo da li bi više voleo da naručimo picu ili pljeskavicu u čast njegovog povratka. On mumlja nešto nepovezano, potpuno zaposednut zverima poznatim kao Hormoni.

Stvarno ne znam na koga je. Ja sam uvek bila jedna vesela, otvorena, druželjubiva i nadasve pričljiva osoba. Evo, ako ne verujete, pitajte moju mamu. Samo morate sačekati da joj se Unuk vrati sa mučilišta.

RAZBOLE SE LISICA

Pošto sam ja žena u godinama, majka tri maloletna deteta, udata za jedno (izuzetno punoletno i glomazno) dete, rešim da je krajnje vreme da odem malo kod tete u belom i raspitam se za moje zdravlje. Uz sve to ne treba zaboraviti ni da su svi članovi obe grane moje porodice najveći san istraživačkog centra Medicinskog fakulteta. Jedino niko nije oboleo od HIVa, sve ostalo imamo. Šećer, masnoće, visok pritisak, nizak pritisak. Kancer, štitna žlezda, preterana gojaznost, kardiovaskularni problemi.

 

Uradim ja kompletnu krvnu sliku za koju lekarka ustanovi da sam prethodni put radila otprilike nikada. Stignu rezultati i doktorski se odmah sloši. Meni bilo smešno. Sedim i gledam kako doktorka ustaje, pa ponovo seda, izlazi iz kancelarije i vraća se. Ona se uzbudila, krši ruke, daje mi spisak hrane koju treba da izbacim iz ishrane, zakazuje mi pregled kod endokrinologa. Dijagnoza: povišene masnoće u krvi. Ja štikliram mamu.

Nakon toga rešim da je krajnje vreme da opet budem malo humana i dam dobrovoljno krv. Čika koji određuje nivo hemoglobina u krvi odmahuje glavom. Kaže: Nećeš moći da daješ, malokrvna si. Pošalju me kod doktorke koja mi da spisak analiza koje moram da odradim. Dijagnoza: anemična. Ja štikliram dedu.

Odem kod endokrinologa. On me odma’ u’vati za gušu i pošalje da uradim analizu hormona štitne žlezde. Ja štikliram i babu.

Svakodnevno merim pritisak. Štiklirala sam tatu.

Nešto razmišljam. Dok nisam otišla kod lekara bilo mi je sasvim dobro. Gde god sam otišla našli su mi nešto. Možda bih trebala da odustanem dok to ne uzme maha i da čekam da me tresne srčani udar (štikliran stric) ili auto (štikliran drugi deda)?

DAN POSLE PETKA 13.

Kao po običaju, u cik zore, tamo negde dok pekari tek peru zube, a muške kokoške pripremaju svoje glasne žice, Broj 3 mi je uskočila u krevet, srećna što je opet uspela da bude prva koja će mi poželeti dobro jutro. Dala sam joj dva poljubca i daljinski. Kad je izvrtela sve kanale i ustanovila da joj se ništa ne sviđa, počele smo sa standardnim duetom koji izvodimo svako jutro:

Ona- Maaamaaa, hajdemo u dnevnu sobu!

Ja- Evo, samo još malo.

Ona- Maaama, kad ćemo da ustanemo?

Ja- Evo, samo još malo…

Ona- Maaamaa, ja sam gladna!

Ja- Evo, samo još malo…

U pola osam mi je zazvonio alarm koji je označio i kraj naše pesme:

Ona- Maaamaa, zvoni ti sat!

Ja- Evo, ustajem…

Pošto je Deblja Polovina naše bračne zajednice otišao na teren na par dana, celokupno zadovoljstvo brige oko potomstva i domaćinstva je palo na moja snažna pleća.  Skočila sam iz kreveta, sredila sebe, skuvala kafu, sredila Broj 3. Spremila doručak, probudila Broja 2. Naterala ih da jedu, ubacila u kola i odvezla na Adu gde je Broj 2 imao zakazan turnir taj dan. Izbacila ga na ulazu u Adu, okrenula kola, otišla do mame, predala joj mikser. Proverila u retrovizoru koje dete mi je ostalo u kolima, a koje sam izbacila kod rampe na Adi.

Otišla kod tašnera da pokupim ranac sa popravke. Svratila do maxija, pokupovala namirnice, javila se Debelom da razmenimo informacije o prolaznim vremenima, čula se sa Brojem 1 koji je upravo ustao i nije mu bilo jasno zašto je sam u kući. Sela u kola, pogledala u retrovizor da prebrojim decu na zadnjem sedištu (jedno, dobro je!) i otišla kući. Postavila doručak Broju 1, pokupila veš, raširila drugi veš, sredila sudove, oprala kosu i oribala kadu. Stavila ručak.

Ubacila u kola Broj 1 i Broj 3. Broj 1 izbacila ispred tržnog centra, da izabere poklon za drugaričin rođendan i produžila na Adu gde se upravo završio turnir. Proverila u retrovizoru koje dete mi je na zadnjem sedištu. Uhvatila me gužva na auto-putu, što mi je omogućilo da se tri puta čujem sa Brojem 2 i da mu svaki put objasnim da ću ga pokupiti tamo gde sam ga ostavila, a ne tamo gde je on rešio da me čeka.

Broja 2 je (ipak!) rešio da me ne čeka tamo gde smo se dogovorili, nego mi je naskočio na šoferšajbnu na sred ulice. Uspela da izbegnem da ga ubijem i da izazovem lančani sudar. Odslušala žalopojku kako suparnički tim ne igra pošteno, a sudije su potkupljene. Pokupila Broj 1 na pola puta između tržnog centra i kuće. Ušla u stan, prebrojala decu i završila ručak.

A onda je Broj 2 urliknuo…

Krvi je bilo po celom stanu. Ja sam na smenu pokušavala da zaustavim krvarenje i da dižem sebe iz stanja poluonesvešćenosti (u koje upadnem kad vidim i kap krvi). Zaustavila krv, stavila gazu na ranu, pregledala ekser na koji je nagazio, pozvala Deblju Polovinu radi konsultacija. Ostavila Broju 1 da vodi računa o Broju 3, spakovala Broj 2 u kola i otišla kod lekara.

Ručali, upakovala poklone, proverila kako su se obukli i ubacila ih sve u kola. Odvezla Broj 2 na rođendan u Kumodraž, pa Broj 1 na rođendan na Bulevaru. Proverila u retrovizoru stanje na zadnjem sedištu. Objašnjavala kako to da braća idu na rođendane, a Broj 3 ne. Čula se sa Debljom Polovinom da mi da tačne koordinate gde će ga vozač autobusa izbaciti u povratku. Stigla na dogovorenu lokaciju. Izašle iz kola da se prošetamo. Ušle zato što nam je hladno. Izašle da bi neko piškio. Ušle jer se nekome smrzla guza dok je piškila. Izašle jer smo ugledale autobus da staje.

Došla kući, oribala krvave fleke, prebrojala decu (jedno… ma, dovoljno je!) i onesvestila se. 

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU

Bili za vikend na čamcu. Na Dunavu.

 

Cela ideja odlaska je delovala dosta lepo kad mi je pala na pamet. Ali u realnom životu to je izgledalo... manje privlačno. Dan pre deci je predočena ideja. Ostatak dana smo proveli slušajući „Kad se budimo?“ pitanje izgovoreno milion puta različitim tonalitetima. Pitanje je u jednom trenutku preraslo u naredbu „Budi me u pola devet“, sa pripadajućim ehom „I mene! I mene! I mene!“.

Na ivici živaca, želeći samo da se prekine to audio mučenje, napravila sam grešku i rekla:

„Navijte sebi sat i sami se budite kad hoćete.“

Sledećeg jutra je Broj 3 ustala, po običaju, zajedno sa petlovima i upala nam u krevet. Upalila sam televizor, našla kanal sa crtaćima, uvalila joj mobilni sa igricama i okrenula se na drugu stranu. Odremala još neko vreme, a onda, praćenja zvukom igrica i crtaća, otišla u kuhinju i skuvala kafu. Dan je bio divan, poluzatvorenih očiju sam fiksirala zid i razmišalja o... pa, ni o čemu. Samo sam pustila mozak da upije mir i svaki dragoceni trenutak jutarnje idile stana u kome je većina stanara još uvek u dubokom snu. A onda se čuo taj užasavajući, iritirajući zvuk alarma iz dečje sobe. Broj 2 je izašao iz sobe, teturajući se i držeći čvrsto svoj mobilni iz koga se i dalje čulo zvonjenje:

„Navio sam sat.“

Nisam stigla ni da mu kažem da ga isključi, a iz dečje sobe se toj audio rapsodiji pridružio još gori, uhocepajući vrisak drugog alarma. Nakon par sekundi na vratima se pojavio Broj 1, sa sve pripadajućim izvorom tog užasavajućeg zvuka:

„Navio sam sat.“

„Da, primetila sam.“ Nisam sigurna da li sam to rekla ili samo pomislila, jer moje reči su se gubile u tom dolby surround system-u. A onda su krenuli...

„Što si ti navio kad sam rekao da ću ja naviti?“

„Ja sam prvi rekao da ću naviti.“

„Ne, ja sam rekao.“

„Ne, ja sam! I tvoj alarm me je probudio. Zašto si ga navio tako rano?“

„Navio sam ga kad smo rekli, nego si ti kasnio!“

Meni je već počelo da igra desno oko, jer organizam jednostavno nije mogao da se prebaci tako brzo iz stanja apsolutne, čiste meditacije u okruženje gde se dvojica pubertetlija svađaju istovremeno pokušavajući da nadjačaju zvuk alarma koji su i dalje pištali u njihovim rukama. A onda su, u nekom trenutku, postali ponovo svesni mog prisustva. Kao u onim najgorim horor filmovima kad se blizu naivne, mlade, zgodne i nadasve pametne plavuše potuku vekovni neprijatelji u vidu vampira i vukodlaka, a onda, u sred te epske bitke, shvate da im se ukusan obrok nalazi u blizini i da je najbolje da predahnu od iscrpljujuće borbe uz finu zakusku koja tu drhti pored njih. E, moji sinovi su bili taj vampir i vukodlak, a ja sam bila ta plavuša.

Tajac, okret ka meni i onda kreće mučenje u vidu „Kad ćemo da krenemo?“ koncerta. Dobra strana u svemu je što su bar isključili alarme. Ili su im telefoni ostali bez baterije. Meni je leva ruka počela da se koči.

I naravno da sam krenula da histerišem. I naravno da smo se tri puta vraćali po stvari koje smo zaboravili (siđeš dva sprata, sedneš u kola, izađeš iz kola, popneš se dva sprata, uzmeš zaboravljenu stvar, siđeš dva sprata, sedneš u kola... pa opet izađeš iz kola. Nepisano pravilo: uvek je vraćanje po zaboravljene stvari zadatak suvozača, odnosno mene). Ili po stvari za koje smo mislili da smo zaboravili, pa onda ustanovili da ipak nismo:

„Gde si tačno ostavio kupaći?“

„U mojoj sobi.“

„Gde tačno?“

„Na krevetu.“

„Nema ništa na krevetu.“

„Pogledaj ispod jastuka.“

„Što si stavljao kupaći ispod jastuka?“

„Da ga sakrijem od Brata.“

„U čemu je poenta skrivanja sopstvenog kupaćeg od... Nema veze, nije ispod jastuka.“

„A možda mi je ipak u kupatilu.“

„Nema ni u kupatilu.“

„...E, mama, greška. Evo ga na meni, ipak sam ga obukao.“

Prilazak čamcu je doneo novi hit u vidu pesme „Mogu li ja da upravljam čamcem?“, koji je zamenjen hitom „Mogu li sad u vodu?“ čim smo pristali na obalu.

Pošto sam shvatila da još nije ni podne, a da sam ja već u stanju koje ni dupla doza bensedina ne može popraviti, lepo sam uhvatila Dragog pod ruku i krenuli smo sa Lida da se prošetamo duž Velikog ratnog ostrva. Veliko ratno ostrvo je većim delom prekriveno gustom šumom pa mi je to dalo lažan utisak da krećemo u jednu laganu šetnja kroz hladovinu nedirnute prirode. Zbog toga sam obukla majicu preko kupaćeg i ostavila šešir na čamcu. Staza je bila napravljena upornošću jednog traktora da se domogne dela ostrva odakle može da se vidi Kalemegdan, tako da smo išli putem koji je povremeno bio širi i od pojedinih beogradskih (dvosmernih) ulica. To je uslovilo totalnim odsustvom prirodne zaštite od sunca koje mi je u roku od odmah spržilo onih par preostalih moždanih ćelija. Sve vreme su nas pratili zvuci one udaračke rejv/tehno/jedan ritam muzike. Koja je uspela da pobedi u kategoriji „šmirglanje mozga“ muziku moje dece (Kad krecemo, Kad se budimo, Mogu li ja voziti čamac, Mogu li u vodu). Muzika je delovalo da dopire negde iz sredine ostrva i ja sam nekako pretpostavila da su to neki zalutali kamperi koji su rešili da nastave da se druže i nakon što je prošao Exit. Majicu, koja se usmrdela od znoja, iz predostrožnosti od mogućeg susreta sa nadrogiranom mladeži, nisam htela da skidam. U svemu tome je Muž rešio da se oproba u ponavljanju jedne rečenice i onda sam do kraja staze slušala „Trebali smo da ponesemo mobilni“. Razlog – da vidimo gde smo. Na fucking sredini ostrva smo, eto gde smo! Ispod vrelog sunca, na usijanoj traktorskoj stazi!

Na kraju staze se pojavio (najzad!) hlad, pa smo kroz gomilu đubreta, drveća i žbunja ugledali Nebojšinu kulu i ispod nje brodove sa kojih je dopirala muzika koja se orila ostrvom. Tu, u tom hladu, gledajući Beogradsku tvrđavu, opuštajući se u zagrljaju Mog Dragog, svesna da ipak nećemo naleteti na naseobinu narkomanske hipi zajednice, shvatila sam dve stvari:

-          Ispod iritirajućeg zvuka nazovi muzike sa beogradskih splavova čulo se i zujanje insekata za koje sam zaključila da pripadaju rodu stršljena

-          Ostavila sam moja tri maloletna i maloumna deteta da ih čuvaju dva penzionera (moj tata i moj stric) kojima je osnovna aktivnost na čamcu spavanje

I tad sam shvatila da bi nam onaj mobilni iz pesme koju je pevao Moj Dragi dobro došao. Da pozovem, da se prebroje.

Povratak na čamac je bio opet polujezovit. Više se nisam plašila razularene gomile nadrogiranih budala kojima je jedina svrha u životu da napadaju slučajne šetače. Sad sam se plašila stršljena. Koji vrebaju iz duboke, tamne šume.

Na čamcima smo zatekli redovno stanje. Tri deteta, dva penzionera. Penzinoeri su već krizirali, jer su popili svu rakiju koju su poneli. Deca su se igrala standardnih igara primerenih životu na čamcu:

-          Sad sam na jednom, sad sam na drugom čamcu.

-          Sad sam na obali, sad sam na čamcu

-          Sad sam u vodi, sad sam na čamcu

-          Sad ulazim kroz vrata, sad izlazim kroz prozor

Ja sam se po povratku iz šetnje zabila u kabinu i onesvestila (mislim da sam i hrkala). Povremeno su me budila deca:

 „Možemo li sad na Lidl?“

„Lidl je prodavnica u koju idemo kad smo na moru. Lido je ova plaža malo iznad.“

„Meni je to isto. Možemo li?“

ili:

„Mogu li da se kupam?“

„Kad ti se osuši kupaći.“

„Suv mi je.“

„Nije. Vidiš da je mokar.“

„To sam se upiškila. Mogu li da se kupam?“

I za kraj, pitanje gospođe koja me je zaustavila na sred Lida:

„Izvinite, da li ste ovde došli čamcem?“

Jok, helikopterom! 

Samo što je nisam poljubila. Dokazala da postoje osobe koje postavljaju idiotska pitanja, a da to nisu moja deca.

Povratak je protekao u ritmu starog hita „Mogu li ja da vozim čamac?“ kao i premijernog izvođenja nove pesme „Kad ćemo opet na čamac?“. Poslednju numeru su pevali mom tati, najzad ukapiravši kruti sistem hijerarhije koji vlada u njegovom kraljevstvu. Moj tata se samo blago osmehivao, a ja, posle toliko decenija u ulozi njegove ćerke, znam šta taj osmeh znači.