NA PUTU KA CRKVI

Kod mene u porodici postoje dve vrste ljudi: alkoholičari i pričalice.

Alkoholičari su divni ljudi. Vole da popiju, a već posle druge čaše (ili čašice) nekog alkoholnog pića nagnu glavu u levo, blago porumene i samo se smeškaju. Stepen pijanstva se određuje uglom glave u odnosu na rame. Za razliku od klasičnih pijandura, totalno su nesposobni za bilo kakav oblik nasilja. Samo se osmehuju, jednako usnama i očima.

S druge strane su pričalice. Oni su već sposobni za nasilje. Psihičko. Jer kad otvore usta i krenu sa pričom... Što reče moja majka jednom za nekog poznanika: „Priča ko Srem – ravno. Nigde tačke, nigde zareza.“

Pričalice iz moje porodice uopšte ne poštuju „Srem“ varijantu priče. Oni su više... Mi to nazivamo „Krenem ja u crkvu“ tip priče.

„Krenem ja u crkvu“ je interni naziv za priču koja krivuda, naglo menja pravac, tematiku, zaplet. Uvod nema veze sa razradom. Zaključak ne postoji. Izraz je nastao još u doba kad je moja baba bila koliko-toliko mobilna pa mogla da se kreće po okolnim ulicama. Elem, ušla je jedan dan kod nas u stan sva srećna:

„Našla sam rešenje za mašinu za veš. Ono što mi nekad ne vrti a nekad neće da izbaci vodu.“

Neko od nas je tad postavio totalno nepotrebno i glupavo pitanje:

„Koje rešenje?“

Na to je, sasvim prirodno, baba odgovorila:

„Krenem ja u crkvu. Išla sam do početka naše ulice pa uzbrdo. U porti sam srela Stevku i ona mi ispričala za njenog unuka. Znate li da je imao saobraćajnu nesreću?...“

Nakon toga priča nezadrživo leti u nepoznatnom pravcu. Pošto nas je upoznala sa detaljima  saobraćajne nesreće, saznajemo koga je videla u crkvi, za koga se pomolila (i zašto), kome je upalila sveću, sa kim je popričala kad je izašla iz crkve (kao i kratku biografiju te osobe). Onda kreće opis putanje povratka (koja se razlikuje od one kojom je došla). Šta je videla, koga je videla, o čemu je popričala, u kojoj ulici se šta izmenilo od njenog poslednjeg prolaska istom... Mi već vidno zeleni u licu, nemoćni da zovemo nadležnu službu da je uhapsi po osnovu zlostavljanja u porodici, padamo oko nje kao muve. A baba se razmahala, unela se u priču:

„I onda sam u našoj ulici srela Nešu i ispričala mu za moju mašinu za veš.“

Baba naglo, bez ikakve najave, završava priču.

Taman kad slušaoci babine priče počinju da dolaze svesti, zahvaljujući tišini koja je usledila, neko postavi skroz nepotrebno pitanje:

„I šta je na kraju sa mašinom za veš?“

Na to baba popravi suknju, gurnu naočare na vrh nosa i započe:

„Pa kao što rekoh – Krenem ti ja u crkvu...“

Druga velika pričalica u mojoj porodici je moja mama. Koja sa gorepomenutom babom nije ni u kakvim odnosim. Ni genetskim ni prijateljskim. Znaju se preko mog tate. Koji je babi sin, a mami muž. E, sad, ja sam mogla lepo da kažem da su gorepomenuta baba i moja mama svekrva i snaja. Ali, kao što možda neko naslućuje i ja volim da koristim reči. Što više.

No, da se vratim na priču o mami. Zašto ni jedno njeno uputstvo nisam mogla da sledim? Jednostavno, previše priča. I ja, da se ne bih izgubila u toj priči, posle druge rečenice stavim na „mute“ njen glas pa ga „odmutiram“ negde kad procenim da se njena priča bliži kraju.

Ona (pokušavajući da mi objasni kako da stignem do određenog mesta): Znaš gde je Gardoš?

Ja (totalna neznalica kad je u pitanju veliki deo mog rodnog grada): Ne.

Ona: Kako ne znaš?

Ja: Lepo. N-E  Z-N-A-M.

Ona: Bože! Kako neko može da ne zna gde je Gardoš?

Ja: Eto, tvoja rođena ćerka ne zna gde je Gardoš. Postoje ljudi u ovom gradu koijma je posao da stoje strateški raspoređeni na pojedinim mestima i kad me vide kako prilazim, počnu da odmahuju glavom i da mi pokazuju da pravim polukružno. Jer ću, ako nastavim pravo, sigurno da se izgubim. Takav jedan čovek stoji kod starog Merkatora. Drugi je pozicioniran kod Sajma, a treći je kod Bogoslovije.

Ona: Nemam pojma o čemu pričaš... Dakle, kad dođeš do Gardoša...

Ja: Ali ne znam kako da dođem do Gardoša.

Ona: Bože, svašta! Svi znaju gde je Gardoš. Ma, nema veze! Kad dođeš do Gardoša, skreni levo. Ali vodi računa, tu ima dosta jednosmernih ulica...

Tu negde ja udarim MUTE dugme. Posle nekog vremena pojačam zvuk i čujem nju:

„Vidiš, tom ulicom kad bi išla do kraja, došla bi do ulice u kojoj živi kuma Nada...“

Ja na trenutak dobijem strahovitu želju da joj kažem da, pored toga što ne znam gde je Gardoš, nemam blagog pojma ni gde živi kuma Nada, ali me ta želja prođe.

Moja majka, kao i svekrva joj, voli da skreće sa teme, da pušta da joj jezik sledi tok misli koje vrludaju po prostranstvima za koje samo ona zna. Njen odgovor na bilo koje pitanje nikad nije prost. Tako da je na moje:

„Čujem da je baba pala. Kako se to desilo?“, odgovor glasio otprilike ovako:

„Pa pala je... Kako ne znaš da je pala? Pre neki dan. Našao je čiča kako leži. Ah, evo tvog oca i Vlade. Bili su na reci, obilazili čamce. Morali su da provere čamce zbog ove kiše. Koliko se samo izlilo! Da im se bar potope ti čamci, više su dosadili sa njima! Pa da jedno leto u miru provedem, a ne stalno da me vuče na Dunav. Poludeh od Dunava. A lepo sam mu rekla da idemo do sela kad je bilo lepo vreme. Sad ni ne možemo kad je ovoliko kiše palo. Sve je sigurno puno blata. A i šta bih sad tamo radila po ovakvom vremenu? Sigurno ne bih mogla da budem napolju. Mada, kako bismo i mogli da odemo čak i da je lepo vreme i ostavimo babu samu kad vidiš šta joj se dešava. Zamisli da opet padne dok nismo tu!“

Ja je prekinem (nekako): „Kako je pala?“

„Ma šta kako je pala. Iz čista mira... Ne znam.“

Ono što je ipak najveća misterija je što je Broj 2 (izuzetno muškog pola) pokazao afinitet ka pričanju. Toliki da preti da skine sa trona svu svoju žensku rodbinu. Njega krasi izuzetno mali fond reči, pa svoju pričljivost iskazuje besomučnim ponavljanjem par rečenica koje nekako sklopi. Tako da njegova vokalna tirada izgleda kao da citira pesmu neke od zvezda ili zvezdica našeg novokomponovanog neba. Pre neki dan sam išla sa njim da bacimo đubre. Kontejneri su toliko blizu naše zgrade da se svetlo u stepeništu ne ugasi dok se mi vratimo. Opet, Broj 2 je uspeo da mi za tako kratko vreme pomuti mozak, pa sam u nekom trenutku morala skroz da se resetujem. Celu bujicu je izazvala neverica što njegova mlađa sestra jede poslednjih sat ipo dok je njemu za ručak bilo potrebno pa ni 8 minuta:

„Ali ne mogu da ve-ru-jem! Sat ipo već jede! A ja sam jeo... Šta misliš, da li je prošlo 10 minuta? Ja mislim da sam jeo jedno 8 minuta. Kad sam bio mali i ja sam sporo jeo. I dosta toga nisam voleo da jedem. Na primer spanać nisam voleo, a sad ga baš obožavam... Nisam voleo ni kelj, a ne volim ga ni dalje.“

Tu ja primenim metodu koju koristim kad moja mama priča. Isključim zvuk. Ali još uvek mi dopire po neka reč:

„Sat ipo!!... spanać... kelj...mali...spanać...kelj...sat ipo...8 minuta...spanać...kelj...“

Ja bacim đubre, krenemo nazad. Stanemo, vratimo se da on baci đubre koje i dalje drži u ruci, a on ne prestaje:

„spanać...kelj...kad sam bio mali...sat ipo...spanać...“

I za kraj - tu sam JA. Kao što reče svojevremeno moja sestra braneći se od optužbi da je prisluškivala:

„Šta ću, imam uši, moram da čujem!“

Tako otprilike i ja – Šta ću, imam usta, moram da pričam!

Opet, meni je dosta jak i alkoholičarski gen. Tako da je meni dovoljno samo dati vino. Posle druge čaše glava kreće da se spušta ka levom ramenu, jezik počinje da zapliće i ja shvatam da je mnogo bolje zaćutati. I smeškati se.