Kad sam bila mala, roditelji su me godinama vodili u isti grad na more. U
početku su smene bile po 15 dana, što mi je bilo tako PRE-MA-LO. A onda su se
smene smanjile na 10 dana. Tako malo stvari je čovek mogao da postigne za tih
10 dana. Kupanje, ronjenje, poseta svakom odavno poznatom ćošku tog grada,
istraživanje delova koji su do tada bili nepoznati... Naravno, sve što sam
radila moralo se odvijati u okviru gomile pravila usvojenih još na Prvoj sednici Udruženja RKVRSD (Roditelji
koji vode računa o svojoj deci), a kojem su moji roditelji pripadali. Dva
osnovna (i meni tako mrska) pravila kojih su se pridržavali svi uzorni
roditelji tog doba su:
1. Vreme provedeno na plaži se delilo na
vreme koje dete može provesti u vodi (2 minuta i 18 sekundi - naučno dokazano
vreme potrebno da ti usne poplave) i vreme za sunčanje podmlatka (ostatak
dana). Čuveno: Možeš ponovo da uđeš u vodu tek kad ti se osuši kupaći.
2. Popodnevni odmor od 2 sata koji si morao
da provedeš u sobi. Na krevetu. Poželjno, ali ne i obavezno je bilo da su ti
oči zatvorene.
Kad sam postala Roditelj, glat sam odbila člansku kartu Udruženja RKVRSD.
Želela sam da moja deca uživaju na moru. Moje jedino pravilo je da u periodu
najjačeg sunca ne budemo na plaži. Deca mogu da se šetaju, gledaju TV, igraju
igrice, surfuju po internetu... Sve je dozvoljeno ako se radi u debelom hladu.
Ograničenje za vodu ne postoji. Sunčanje je zabranjena disciplina za osobe
mlađe od 30 godina (što je dovelo do toga da mi deca liče na pingvine).
Ove godine (drugi put po redu) letovali smo u
Grčkoj. Na opštu radost moje mame. Jer, po njoj, u Grčkoj ima zelenila. Za
razliku od Egipta i Turske gde smo do sad letovali. Nije mi jasna ta njena
potreba da se okružiš biljkama dok si na moru. Kao da idemo na ispašu, a ne da
se kupamo i odmorimo. S druge strane, nije mi jasna ta njena vizija „zelene“
Grčke. Ja sam od zelenila u Grčkoj videla samo neke izraštaje u pokušaju.
Žbunolikog oblika. Opet, naslućujem da moja mama zamišlja Grčku kao Šumadiju na
moru. I verovatno smo joj delovali totalno sumanuto dok smo pokušavali da
nađemo negde što veći suncobran. Pa od sunca će nas štititi guste praiskonske
balkanske šume koje je prostiru do same ivice plaže! A možda ima i po koje drvo
u samom moru – čisto ako si totalno perverzan pa hoćeš da se kupaš u hladu.
Ipak, zelena Grčka je to!
Sve je počelo idealno. Deca su kroz Srbiju uspela da dremnu svako po 4
minuta. Ostatak vremena su provela svađajući se, vrišteći ili (hvala Bogu na
tehnologijama 21. veka!) igrajući igrice. Sreće naše su se dodatno potrudile da
nam put bude što zanimljiviji, pa su shodno tome uspeli da ga podele na što
veći broj malih deonica. Kao metod su koristili oprobanu „Piški mi se!“ tehniku.
I naravno da nikad dva člana naše porodice nisu overila zajedno isti toalet. Tako
da je put otprilike izgledao ovako:
„Piški mi se!“, vrisak jednog deteta. Stajanje na prvoj pumpi/parkingu/kod
prvog žbuna. Primena Gestapo metode ispitivanje ostale dece da li i oni žele da
se pridruže svom bratu/sestri. Čvrsto odbijanje istih da se odazovu zovu
prirode. Pakovanje u kola. Vožnja od jedno 5 km, a onda vrisak drugog deteta:
„Piški mi se!“
Na naplatnoj rampi u Makedoniji smo ustanovili da je Moj Dragi umesto
denara koji su nam ostali od prošle godine spakovao kune. I forinte.
Savršen početak savršenog
letovanja.
Karta koju smo skinuli sa sajta turističke agencije i koja je sadržala
uputstvo za stizanje do uplaćenog apartmana (sve sa strelicama crvene boje) nije
imala veze sa realnim stanjem na terenu, tako da nam je trebalo vremena da
nađemo apartman. U koji su već upali neki drugi ljudi. Mislim, totalno ih
kapiram. Njih je dvoje, videli na raspolaganju dva apartmana (jedan za dvoje i
jedan za petoro) i izabrali veći. Onda smo čekali da gazdarica završi urlanje
na grčkom preko mobilnog, da iznesu stvari od to dvoje, da majstor promeni
bravu... Pravilo mojih roditelja kad se stigne u sobu „Hajde da se svi odmorimo
par sati od puta“ sam ja glupača zamenila pravilom „Hajdemo odmah da vidimo
kakva je plaža“. Glupa, glupa glupača!!! Duša mi spavala, noge me nisu slušale,
bila sam gladna, piškilo mi se, ali sam išla na plažu da deca što pre dotaknu
more.
Da bismo čaroliju zvanu more učinili još zanimljivijom (ako je to uopšte
moguće), iz Beograda smo dovukli gomilu pomagala koje smo svakodnevno nosili na
plažu. I sa plaže. I tako više puta na dan. Takva naša aktivnost je dovela do
toga da izgledamo kao gomila ćaknutih neodlučnih nomada koji svaki dan sele
celokupnu svoju imovinu iz tačke A u tačku B. I nazad. Nosili smo:
- gumeni čamac (sa dva vesla)
- opremu za ronjenje (4 kompleta)
- lopte (2 komada)
- kantice, lopatice... (2 kompleta)
- suncobran, šlauf, flaša vode (po 1 komad)
- peškiri, ležaljke (nedefinisan broj)
- par knjiga (u slučaju da nam bude dosadno)
Uprkos svemu, posle 5 dana deci je bilo DO-SA-DNO!!!, a ja sam došla u
napast da ih dotučem nekim od rekvizita.
Svako veče sam sprovodila anketu gde ko želi da spava, sa kim želi da
spava, sa kim ne može ni u istoj prostoriji... A onda pravila šeme i
strategije. Mada bi verovatno bilo lakše da sam samo ugasila svetlo i pustila
ih da se pobiju.
Pri povratku u Beograd, na pumpi gde smo pravili pauzu, uspela sam da
špricnem sebi u oko tečni sapun za ruke (onaj rad – Daj da nabijem nos uz ovaj
aparat da bih bolje proučila kako radi. Ah, evo ga neko dugme! Ako pritisnem
ovde... E, jbg! Boli, boli, boli, peečee!!!).
Savršen kraj savršenog
odmora.
Odlučila sam. Sledeće godine idemo samo Moj Bračni Drug i ja na more.
Kupanje, sunčanje, odmaranje za sve pare. Deca nek ostanu kod babe i dede.
Jednako će se dosađivati, ali za mnogo manje para.
