ili: Lekcije koje učim dok sam na odmoru.
Dan prvi. Izbegavati ogledala dok si u kupaćem.
Dan drugi. Našla idealnu poziciju na bazenu. Dijagonalno od bara. Uđem u bazen, preplivam celu dužinu, izađem, uzmem pivo i peške se vratim do ležaljke. Uspostavila sam savršenu ravnotežu: Kalorije utrošene na plivanje i pešačenje nadoknadim kalorijama iz piva.
Dan treći. Evo ga i prvi problem: Bar na bazenu poslužuje pivo samo do 17:30. Ali ljubazni gospodin za šankom mi je objasnio da u Azur baru toče pivo "until twelve". I eto meni prvog domaćeg zadatka - Naći gorepomenuti raj za pivopije.
Dan četvrti. Uradila domaći odmah. Usput naučila da džin-tonik može da prođe kao zamena za pivo.
Dan peti. Broj 3 samo cvrkne "Sad idem na boćanje" i nestane. Ili "Odoh na strečing!". Ili "Mogu li na trbušni ples? Mooolim te... Hvala!" Broj 2 samo overava mesta sa hranom. Broj 1 se izvali na ležaljku i čita knjigu. Ili kucka poruke. Deblja Polovina nepogrešivo jurca za Brojem 2. Jer... Hrana, naravno! A ja razapeta između njih sve više imam želju da se pridružim radniku koji svaki dan sedne na novo mesto u hladu i čupka travu oko sebe. Da budem bar od neke koristi. I da imam s kim da se ispričam.
Dan šesti. Uživo sam videla pijanog Rusa. Nije više biće iz priča i pošalica, već čovek od krvi i mesa. Prvo je pokušao da igra odbojku. Par puta ga je lopta udarila, dok je on samo posmatrao njen let ka svom telu. Onda je bez ikakvog povoda pao na teren i rekao svojoj ekipi nešto što se moglo protumačiti kao - Nastavite bez mene, moram malo da se odmorim. Posle intermeca je pustio muziku i plesao sam sa sobom par numera, nakon čega je ušao u vodu da se ohladi. Pri ronjenju je koristio naočare za sunce u nedostatku maske. Prvo sam bila zgranuta, posle mi je bilo smešno, a sad osećam zavist. On tako zna da uživa u životu i u trenutku. On je sve ono što mi želimo, a ne smemo zbog vaspitanja, zbog normi, zbog društva.
Dan sedmi. Dan bez e-uređaja i interneta je dan posvećen samom sebi.
Dan osmi. Dva dana se Deblja Polovina rastaje sa životom. I sadržajem stomaka. Dva dana više vremena provodi u toaletu nego na plaži. Dva dana analizira svoje postupke i uzroke koji su doveli do ovako razarajućih problema.Zaključak se nametnuo sam od sebe. Nisu krive gomile mesa koje je ubacivao u sebe od prvog dana kad smo došli ovde. Ni slatkiši ili testenina. Ni peciva, daleko bilo! Krive su - tikvice. I to ne bilo kakve, nego one najgore: grilovane.
Dan deveti. Ne vredi ni preplanuli ten, ni posvetlela kosa, ni par kilograma manje. I dalje ne treba biti blizu ogledala kad si u kupaćem.
Dan deseti. Prilazim baru kod bazena, a šanker se već uhvatio za aparat za pivo - Beer? Ja dignem dva prsta i kažem - Make it two, Sem! Pa, mislim, imam li ja muža ili ne? Doduše, moj čoek nije baš neki pivopija, ali ne mora ni Sem sve da zna. 🤫
Dan jedanaesti. Poslednji dan. Dan kad se opraštaš od mora. Od sunca, od lenstvovanja, od totalne opuštencije. Pet minuta pre ulaska u autobus koji će me odvesti na aerodrom, resetujem se na fabrička podešavanja: prebrojavam članove porodice, proveravam pasoše, vodim računa o ručnom prtljagu (svom, dečijem, od Deblje Polovine), podsećam ih da idu u toalet... Jedanaest dana su bili apsolutno samostalni i pokazali da mogu da se snađu i bez mene, ali je ova kvočka navikla da sve drži pod svojim krilom i nadzorom.
Zaključak? Sve sam lepo shvatila, ali previše sam matora da se menjam. Kvočka sam. Ili, modernim jezikom - Control freak. Do sledećeg leta 🏖️
