Ja sam trenutno u super fazi. Odnosno, pravilnije bi bilo napisati da sam u „Super!“ fazi. To je posebno stanje svesti koji neki roditelji nikad ne dostignu, nekima (kao meni) treba godine i godine da pređu u to agregatno stanje, a postoje neki koji se rode takvi.
Elem, ja sam posle dugog niza godina ispunjenog čupanjem kose, griženjem noktiju (i vrhova prstiju), padanja u vatru, plakanja i borbe sa suicidnim mislima shvatila da moja deca nemaju isti odnos prema školi kao ja i da ih jednostavno i apsolutno nije briga kakvu će ocenu dobiti i da li se ja nerviram zbog toga. Oni su sami sebi beskrajno savršeni i nikakav sistem ocenjivanja kvaliteta i kvaniteta pređenog gradiva ne može narušiti tu njihovu sliku.
I tako sam ja, posle toliko godina rešila da pokušam da prihvatim njihov način života i njihov pristup obrazovanju i upala u „Super!“ fazu. Koja istovremeno predstavlja i komentar na njihov kratak raport iz škole:
Dete: „Dobio sam 2 iz srpskog.“
Ja: „Super!“
Dete: „Pitala me biologija i sve sam znao, samo jedno pitanje nisam,
pa je rekla da je to 3, ali da će me još pitati.“
Ja: „Super!“
Postoje i specijalni slučajevi, kad moram na kratko preći u „Nema veze.“ fazu, ali se brzo vratim u osnovni mod:
Dete: „Dobio sam 1 iz hemije.“
Ja: „Nema veze.“
Dete: „Ali rekla je da mogu da popravim.“
Ja: „Super!“
I tako zemaljski dani teku u mojem „Super!“ univerzumu. Meni super, deci super. Sve dok moj predklimakterični mozak ne prekopča na drugi napon. A tad, plašim se, neće više biti super nikome.
Do tada
