Svojevremeno, kad je Broj 3 kretala u vrtić, Moj Dragi je učinio veliki gest ljubavi prema svojoj Nežnijoj Bračnoj Polovini: pristao je da bude dodat u vrtićku viber grupu roditelja. Znajući da bih ja, samo čitajući sumanute poruke bolesno opsesivnih roditelja veoma naglo postala Nervno Labilna Bračna Polovina, svesno je uronio u more (većinom mama) i obećao mi da će me pravovremeno informisati o važnim temama. Pošto svi dobro znamo da na tim roditeljskim grupama ima svačega, samo ne tema koje su bitne za rast i razvoj naše dece, ja sam vremenom totalno zaboravila da ta grupa postoji.
Sve se promenilo kretanjem Broja 3 u školu. Učiteljica je napravila viber grupu roditelja i ne pitajući, dodala mene, a ne njega. Ja sam odlučila da pokažem da sam postala Veliki Remorker, da sam odrasla i dorasla da se suočim sa užasima komentara na roditeljskim grupama, pa shodno tome nisam ni glasa pustila, već sam stoički, poput majke Jugovića, uzdignute glave prihvatila svoju sudbinu.
Onda je jedan od roditelja došao na genijalnu ideju da bismo, pored grupe koju je formirala učiteljica, trebalo da imamo još jednu na kojoj su samo roditelji. Bez učiteljice. Tako da sam iz stanja totalne nesvesnosti pogubnog dejstva roditeljske viber grupe, skoro trenutno uletela u dve.
Pošto se ja trenutno nalazim u najboljim godinama svog života i u skladu sa nekim unutrašnjim promenama, rešila sam da promenim i svoj način komunikacije sa drugima. Odnosno, dogovorila sam se (tokom jednog od dijaloga sa samom sobom) da više neću biti nemi posmatrač među nepoznatima, već ću javno iznositi svoje mišljenje. Nešto sam shvatila - ako ja moram da slušam (i čitam) kojekakve gluposti koje ispadaju drugim roditeljima po grupi, zašto bih ja svoje zadržavala u sebi? I to je bio početak moje uspešne karijere uticajne viberašice...
Šalu na stranu, uopšte nisam uticajna. Niti uspešna. Pogotovo ne na viber grupi roditelja (bilo onoj sa učiteljicom, bilo onoj bez). Samo sam među onima koji najčešće imaju nešto da kažu (što je dosta u skladu sa mojom jezičavom prirodom).
Kao i u svakoj roditeljskoj grupi (bila ona viber ili ne) i u ovoj se pojavila GospoDŽa koja želi da osvoji titulu AlfaMame. I sad dolazimo do srži problema, mesta gde se moje i njeno mišljenje razmimoilaze: Ona smatra da joj ja stojim na putu do konačne pobede, a ja ne smatram ništa – zabole me leva ušna resica za to ko će biti AlfaMama. Međutim, ono što odlikuje pomenutu GospoDŽu je da svoju moć iskazuje zapišavanjem tuđe teritorije. A ono što odlikuje mene je da mi ne pada na pamet da budem zapišana. Pošto je Broj 3 tek na početku svog školovanja, ne želim da pokazujem zube i ulazim u klinč sa GospoDŽom, ali ne želim ni da pomisli da sam podvila rep i pustila da me „istušira“, pa sam se odlučila za taktiku „kad se ona oglasi, ja se pravim mrtva“. Što nije svaki put moguće...
Pre neki dan pošalje neka mama na viber grupu roditelja (bez učiteljice) da li treba da se nauči pesmica iz engleskog. Cimnem Broj 3, ona na čistom srpskom kaže – „Jok!“ i ja taj odgovor prenesem kako toj mami, tako i svim drugim zainteresovanim roditeljima. Sutradan, Broj 3 nakon škole uleće u kući, postavljajući uvek isto pitanje:
„Smem li da igram igrice?“
Nekako me uvek fascinira upornost i vera tih malih ljudi. Dobro zna da je pravilo u ovoj kući, ustanovljeno još od kad je Broj 1 krenuo u školu, da se igrice i crtaći (osim u specijalnim slučajevim, za koje je potrebno da Vrhovni Poglavari ove porodice donesu Lex specialis) mogu igrati i gledati samo tokom vikenda. I većih praznika. Bez obzira na to, Broj 3 svaki dan (po više puta u toku dana) proverava da li je došlo do izmene zakonske regulative u pravcu koji bi bio povoljan po njen život.
Ja joj, po običaju, ukratko objasnim da se pravilo nije promenilo, na šta ona ravnodušno odmahne rukom i kaže:
„OK, idem da učim pesmicu.“
„Koju pesmicu?“, već osećam kako mi se jeza penje duž kičme.
„Iz engleskog.“
„A šta ste radili danas iz engleskog?“
„Odgovarali pesmicu... Oni koji su naučili.“
Žmarci su preko kičme stigli do mozga koji je eksplodirao pri spoznaji da ću biti popišana od GospoDŽe, jer sam celoj grupi prosledila pogrešnu informaciju.
„Ona pesmica za koju si rekla da ne treba da se uči? Ipak je trebala da se nauči?“
„Paaaa... da.“
„Kad je nastavnica rekla da treba da se nauči?“
„Uh... odavno... Prošle nedelje?“
„Pa zašto si mi rekla da ne treba da se uči?“
I tada me je, po prvi put u životu, pogledala ONIM pogledom. Mojim pogledom. Pogledom odrasle, samosvesne osobe koja objašnjava nešto svom nezrelom detetu:
„Znaš, mama, ona nama stalno govori da treba nešto da naučimo. Ja to naučim i ona ne pita. Tako da sam ja odlučila da je više ne slušam i ne učim ono što nam kaže.“
Stojim zapanjena njenom logikom, njenim nepristajanjem da se potčini besmislenim naredbama, njenom zrelošću. Stojim zapanjena, jer sam svesna da dok sam se plašila GospoDŽe, mene je popišalo rođeno dete. Istovremeno mi održavši životnu lekciju.
Okrenem se, uzmem mobilni u ruke i otkucam jedno izvinjenje za pogrešno poslatu informaciju i kao svaka odgovorna odrasla osoba svalim krivicu na svoje maloletno čedo. Druge mame krenu da kokodaču, smeju se, prepričavaju šta njihova deca misle o učenju pesmice, nastavnici engleskog, školi, roditeljima...
A onda je zagrmela THE GospoDŽa:
„Kakva pesmica??!“
Ja sam krenula sa taktikom „Pravim se mrtva“ i posle 10 minuta sam shvatila da joj niko ne odgovara. Jednostavno, sve mame su iskopirale moju tehniku komunikacije sa dotičnom i prešle u stanje hibernacije.
Shvatila sam još nešto: Može ona sto puta da bude AlfaMama, njenim šalama se niko neće nasmejati. Grešku njenog detata niko neće opravdati. Njeno ponašanje niko neće kopirati. I zato se zvanično proglašavam OmegaMamom. Onom na začelju, onom na kraju kolone, onom u šaragama. Tamo gde je najbolje zezanje.
