Danas je... neki dan
karantina/izolacije/samoizolacije/uvođenja vanrednog stanja. Ne znam koliko ovo
već traje. Nisam sigurna ni kad je tačno počelo, pa nisam sigurna ni od kad da
brojim. Dane delim na one kad mogu da izlazim i na one kad ne mogu. Čak bi i
Alisi ona njena Zemlja Čuda bila smešna.
Čim je Kraljica Srce uvela vanredno
stanje, ja sam uvela vojni raspored u kući. Trebalo je organizovati da u našem
omanjem stanu omogućim da punoletni stanari mogu da rade, a maloletni da se
obrazuju. I sve to je trebalo iskombinovati sa kontrolisanjem i snabdevanjem
Roditelja koji su, poput Zlatokose, preko noći postali zatočenici u svojoj
kuli.
Dragi se, skoro preko noći iz Princa Na
Belom Konju preobrazio u Šreka. Uz svesrdnu pomoć mojih roditelja pronašao je u
njihovoj garaži moj pisaći sto iz prvih razreda osnovne škole. Uglavio ga
između komode i vrata kod nas u spavaćoj sobi i proglasio tu teritoriju za svoj
radni prostor. Jedino fali da još na vrata zakači onaj karton iz hotela „Do not
disturb“ i da se potpuno otcepi od ostatka porodice.
Moja Tri Praseta su se pokazala kao
apsolutno samostalna i odgovorna što se tiče svojih školskih obaveza, tako da
sam ja mogla da se lociram na najprometnijem mestu u kući – trpezariji i da
počnem da zarađujem za leba. Međutim, dosta brzo sam shvatila da sam ispala
ekstremno naivna u proceni sopstvene dece. Broj 1 je prisvojio za sebe laptop
odlučan da dok ne prođe ovo vanredno stanje (ili njegov život, šta god od ta
dva bude duže trajalo) po ceo dan sedi ispred njega u svom ćošku potpuno van
bilo kakve kontrole, naizmenično gledajući youtube i odgovarajući na gomile
poruka sa svih mogućih društevnih mreža na kojima ima aktivne naloge. Broj 2 je
ravnomerno svoju pažnju usmeravao na mobilni i xbox, zaklinjući se da još uvek
nisu počeli da im zadaju domaće zadatke. A onda sam se ja čula sa mamom
njegovog školskog druga... Broj 3 je zevala u ona predavanja na TVu, pa kad bi
videla da sam skoncentrisana na svoj posao, prebacivala kanale koji su
emitovali mnogo zanimljivije programe.
Shvatila sam da sam sujetno sebe
poistovetila sa Snežanom koja je u roku od jednog dana uspela da dovede u red i
izvrne sve decenijama duge navike sedam matorih patuljaka. A ustvari sam ispala
naivna kao Crvenkapa, koju je vuk preveslao na keca.
S druge strane, kao protivteža stanju u
kući, bili su Oni – moji Roditelji. Kao što rekoh, preko noći su upali u bajku
i poput Zlatokose postali zatočenici Bića koje je tvrdilo da to radi za njihovo
dobro i iz velike ljubavi prema njima. Za razliku od Zlatokose, dragi mi
Roditelji imaju malo više životnog iskustva, pa su iz prve provalili prave
namere Zle Veštice. Ali, takođe svesni da ovaj virus JESTE opasan po njihovo
zdravlje, rešili su da se pridržavaju mera izolacije. To je podrazumevalo da ih
ja snabdevam potrepštinama iz prodavnice. Samo da naglasim - to mi nije teško
palo. Ono što me je dovodilo do izbezumljenosti su spiskovi za prodavnicu. Koji
su u sebi sadržavali samo naziv namirnice. Ne i količinu. Ili možda marku. A
ako pozovem da pitam, dobijem tako detaljan opis, pa pored nedostajućih
podataka saznam i koliko košta i na kojoj polici se nalazi i koje je boje
pakovanje.
Na svu sreću, Roditelji u svom posedu
imaju kuću sa pripadajućim placem, tako da su prve dane izolacije provodili u
okopavanju, sađenju cveća, orezivanju ruža i ostalom sređivanju dvorišta. Kad
im je to dosadilo, mama je prešla za mašinu za šivenje i napravila nam gomilu
maski. Tata je, u pauzama kad je služio kao maneken za maske, rešio da najzad
pročita knjige Ive Andrića (mislim da je odustao kad je došao do „Proklete
avlije“). U sledećoj fazi prilagođavanja izolaciji, prešli su na home-made
recepte sa neta. Nabrali su gomile i gomile maslačaka i dan proveli u
pravljenju meda. Zatim je jedno dva dana bilo zatišje, a onda me je tata pozvao
da bi mi saopštio najnoviju teoriju do koje su došli dok su ispijali ko zna
koji čaj po redu tog dana.
„Sećaš li se kad smo na početku ovog
karantina mi nešto kijali i curio nam nos? Zaključili smo da je to garant od
korone i pošto smo preležaili, mislim da više nema opasnosti za nas i da ne
moramo da budemo u izolaciji.“
U skladu sa tim zaključkom, oslobađaju me
obaveze odlaska u nabavku za njih, jer će oni od sad sami kupovati za sebe. Samo
sam duboko uzdahnula i rekla da se čujemo kasnije. Na svu sreću, to se desilo
pred jedan od onih policijskih časova koji traju danima, pa su do kraja zabrane
kretanja još par puta dobro pretresli tu teoriju, kao i sve pozitivne i
negativne posledice (policija privodi, ja urlam) primene u praksi. Posle me je
tata zvao i pokajničkim glasom dao kratak referat koliko koraka ima od ćoška
šupe do ivice kuće, a koliko od kuće do kapije, kao i koliko ima od kapije do
čamca i nazad do kola. I sve zaključio brojem stepenica od suterena do stana.
A onda se desilo čudo – Zla Veštica je
dopustila Zlatokosama širom Čarobne Šume da prošetaju. Pod određenim uslovima,
naravno. Moji Roditelji su u tačno naznačeno vreme otvorili kapiju i zauzeli visoki
start (to su se dogovorili nedelju dana ranije, uz kafu)...
Kasno uveče su me pozvali. Otišli su do
sestrinog stana i rešili da provere zašto su računi za vodu toliko veliki.
Pretpostavili su da možda voda curi neprimetno iz kazančeta u šolju i time
opterećuje račun. Ono što se nisu dogovorili, to je način na koji će da reše
problem. Mama je mislila da je najsmislenije da stavi parče papira na otvor u
šolji odakle dotiče voda iz kazančeta i da na osnovu toga da li će papir posle
nekog vremena postati vlažan, ustanoviti da li je njihova teorija tačna. Tata
je, s druge strane, odlučio da je najbolje da saseče mogući problem u korenu i
zavrnuo ventil, što je prouzrokovalo da voda zaista krene da curi u šolju (po
papiru koji je Mama upravo postavila). Takođe, voda je počela da curi i iz
ventila. Tu su se posvađali, ostavili sve kako jeste i vratili se kući. Pa ako
bih ja mogla sutra, kad prođe policijski čas, da se prošetam do stana, da vidim
šta je sa vodom... Opet sam samo duboko uzdahnula.
Apsolutno svesna da ću pući (ili da ću
nekoga pući), rešila sam da uvedem neke izmene u svoj život. Ujutru kad ustanem
i popijem kafu, odradim set vežbi istezanja i dubokog disanja. Neka vrsta
meditacije da lakše preguram dan. Postavim Broj 3 ispred TVa, oduzmem joj
upravljač, usmerim mobilni ka njoj i obećam da ću snimke njenog ponašanja za
vreme prikazivanja TV nastave poslati učiteljici. Onda počnem da radim (posao
od kuće u doba korone). U pauzi prosurfujem (špijuniram, da budem preciznija)
po Google Classroom-ima Broja 1 i Broja 2, čisto da proverim da li redovno rade
domaći i ostale online obaveze. Ne uključujem KZN (inače ona jutarnja meditacija
ne bi mogla da spase moj nervni sistem). Šreka vidim kad skine znak „Do not
disturb“ sa vrata.
Jedino mi predstavljaju problem moje
Zlatokose. Sad kad su dobili dozvolu da lutaju po Čarobnoj Šumi, samo im je
nebo granica. Evo, uskoro im ističe vreme za izlazak i prosto ne znam da li da
više strepim od toga da li su rešili da provere struju kod sestre u stanu ili
će okasniti na prozivku i poput Pepeljuge ostaviti jasan trag Organima Javnog
Reda i Mira o tome gde su se smucali.
