STEPENICE ZA RAJ

Prvi stepenik. U nedelju je Broj 2, posle mesec ipo dana pauze zbog operacije, najzad mogao da se priključi svom timu i da doprinos pobedi. U toku „doprinošenja“ je uspeo da polomi kost na levoj ruci i sad opet mora da pravi pauzu od šest nedelja, zbog koje je pao u teško očajanje. Zajedno sa svojim trenerom, koji je ko ozeb’o sunce čekao dan kad će ovaj gladijator uleteti u arenu i osvetlati mu obraz.

Drugi stepenik. Kasno uveče, dok sam pokušavala da objasnim sve poze u kadi koje može koristiti da bi se propisno istuširao, shvatila sam da nas sutradan čeka kontrola za njegovu zubnu protezu. Kontrola sama po sebi nije strašna. Čak se ni ne čeka. Ono od čega me je hvatala jeza je lekar, čije ponašanje bi najbolje opisao EKG dijagram bolesnika sa aritmijom. Neki put bi prošao pored mene, vodeći Broj 2 u sobu za slikanje, sa palcem visoko podignutim i kezom koji se jasno naslućivao ispod maske. Drugi put bi me pozvao u ambulantu i držao takvo predavanje da bih se ja momentalno vratila decenijama unazad, u I razred osnovne i ono stresno vreme kad bi ti učiteljica nešto zamerila.

Znam da me je prošli put „postrojavao“ i da bi po svim pravilima ovaj put trebao da bude oduševljen pomakom u vilici Broja 2, ali ta prokleta aritmija tako zna da prevari i udari onda kad joj se najmanje nadaš. Tako da sam ja krenula psihički da se pripremam za kontrolu - počela sam da ribam kupatilo, vičem na decu i ignorišem Muža.

Treći stepenik. Pregled se, zbog uvedenih epidemioloških mera, čeka u dvorištu zgrade. S vremena na vreme, neko od osoblja promoli glavu kroz jedan od osam prozora i prošapuće kroz masku ime pacijenta. Pošto nikad ne znamo sa kog prozora će ga pozvati, Broj 2 i ja se svaki put razbijemo u strelce – on priđe jednoj grupi prozora, ja drugoj. Dodatan problem pravi njegova gluvoća (što zbog tog njegovog uva, a što zbog puberteta), tako da se na njega nikad nisam mogla osloniti da će zaista čuti kad ga prozovu, pa čak i da mu doktor lično lupi čvrgu kroz prozor.

Dobra strana je što se uvek pridržavaju zakazanog vremena. Loša strana je što se u ponedeljak nisu pridržavali. I tako stojimo u dvorištu i čekamo 45 minuta. Drugi pacijenti dolaze i odlaze, a mi čekamo... Broj 2 se skroz udaljio od bilo kog prozora i telefonira. Očigledno nije bilo dovoljno što je dan ranije okačio na instagram slike svoje povrede, drugari su očekivali i zvaničan usmeni izveštaj o događaju.

Četvrti stepenik. Ja se pripremam na verbalno „šamaranje“, jer znam da nije nosio protezu propisanih 14-16 sati dnevno. U svemu tome ukapiram da mi je hladno, mada zvanični sajt RHMZ kaže da nije (14 stepeni) i ja već tripujem kako sam fasovala koronu.

Pritisak u glavi raste i ja odjednom postajem svesna da prosto priželjkujem da doktor zavrne nosom, da bih mogla da ga opaučim po istom. Vraćam se do šaltera i u fazonu beogradskog asfalta (čak sam glumila i da žvaćem žvaku, da bih delovala opasnije, ali se to ispod maske nije videlo) pitam gospođu s druge strane stakla u čemu je problem kad toliko čekam. Toliko sam delovala strašno da nije ni trepnula, već me je, u duhu prave šalteruše, torpedovala ka ambulanti, da tamo rešim s njima. Ovi iz ambulante su tri puta trepnuli, osmehnuli se ispod maske i rekli da je sledeći na redu. I kako da urlam na ljude koji mi trepnu? I to TRI puta!

Podest između spratova. Naravno da su ga ubrzo prozvali. I naravno da je doktor opet pokazao dignut palac i osmeh ispod maske. Hteli čak i da ga slikaju, da imaju dokumentovan napredak, ali nisu zbog ruke. E, sad, bila sam previše umorna da bih ukapirala kako fotografisanje zuba ima veze sa rukom u gipsu.

Peti stepenik. Dolazimo kući, ja već ozbiljnu drhtavicu imam. Vrtim po glavi poslednjih pola godine kad sam se viđala sa mojim roditeljima poput Romea i Julije (oni na terasi, ja pod terasom). A pre neki dan, ko za inat, popustim pred njihovim navaljivanjem i uđem u kuću da bih ošišala Muškog Roditelja. I već sam u fazonu-eto, ajd što me strefila korona, nego sam i roditelje zarazila! Džaba što sam tad nosila masku, kad on nije...

Šesti stepenik. Otvaram e-dnevnik i ustanovljavam da je Broj 1 osvojio glavnu nagradu (piše lepo: 1) na takmičenju iz geografije (oblast: nema karta).

Sedmi stepenik. Broj 3 ne kapira matematiku. Moje dete, moja krv ne kapira matematiku za II razred osnovne! Objašnjavam joj 34 minuta. Crtam, skakućem po kući, glumim, pravim špagu. Našla sam 12 načina da totalnom idiotu objasnim šta je metar, šta decimetar, a šta centimetar. Ona stoički sve to trpi i nakon svake moje akcije odmahne glavom i kaže: „Ne. I dalje ne kapiram.“

Osmi stepenik. Uhvatila Dragog po ko zna koji put sa zadnjicom koja mu viri iz frižidera i laži (između zalogaja) na usnama: „Samo sam pio vodu.“

Podest između spratova. Majstor popravio interfon. Drhtavica i malaksalost prošli. Izgleda da nije bila korona, već samo promena vremena, premor i malo neurotičnosti.

Deveti stepenik. Zaboravili da izvučemo meso iz friza. Za ručak pravimo sendviče.

Deseti stepenik. Dok obavljam poslovni razgovor i pokušavam znakovnim jezikom da iskomuniciram sa Brojem 3 u vezi izbora njene garderobe za školu, dok mi vri voda za kafu i Broj 1 počinje da mi nešto objašnjava, oglašava se fiksni telefon. Broj 2 se nudi da se javi, ja odmahujem glavom, zakuvavam kafu i nadodajem još tri sloja garderobe na telo Broja 3. Telefon uporno zvoni, Broj 2 uporno pita da li da se javi i ja najzad popuštam.

Jedanaesti stepenik. Razgovor se vodi tako što nepoznata osoba sa druge strane žice, nakon što je ustanovljeno da osoba koju traži više ne živi na ovoj adresi, kreće u propitivanje mog potomka – ko je, kako se zove, a Broj 2 mu (ljubi ga majka lepo vaspitanog) sve odgovara. Samo zahvaljujući tome što je jak kao bik, nisam uspela odmah da mu istrgnem slušalicu iz ruke, ali je on uspeo u toku tog rvanja sa mnom, sve kroz moje siktanje, da (ljubi ga majka lepo vaspitanog) objasni osobi s druge strane žice kako mora sad da mu da nekog starijeg.

Vrh. A onda je stariji (to jest, moja malenkost) preuzeo slušalicu... Sve sam mu objasnila u pogledu ispitivanja maloletnih lica.

I još par stvari, pride.

Krajnje blaženstvo. Više niko me ne nervira, pritisak je u normali. Pa da sam znala da je za dostizanje ovog stanja dovoljan jedan kraći razgovor sa momkom iz kol centra jednog srpskog provajdera, odavno bih obavila taj poziv. Ali, ovo mi je nauk za ubuduće – čim krene pritisak na gore, uvek su tu kojekakvi priučeni prodavci koječega, naročito magle.

 

OPERACIJA „LEVO UVO“

Prošlo je tačno godinu dana od kako je Broju 2 dijagnostikovana perforacija na bubnoj opni i kad je odlučeno da to treba operisati.

Prvo je bilo planirano da to bude krajem januara, ali zbog totalne neorganizovanosti u KCS i suludih termina, mi smo odustali i preorijentisali se na Institut za majku i dete. Onda je došla korona. Prvi talas koji je sve otkazao. Sledeći pokušaj operacije bio je osujećen drugim pikom prvog talasa. Naredni termin operacije smo čekali upoređujući svakodnevno informacije o zaraženima i umrlima sa nezvaničnim informacijama, najavljenim i otkazanim proslavama, manifestacijama i prostestima, kao i sa brojem bolnica koje su izlazile ili ostajale u „kovid sistemu“. Bojažljivo smo, par dana pred prijem, pozvali odeljenje ORL, gde su nam objasnili da su upravo imali poplavu, da im radi samo jedna sala (i to samo za hitne intervencije), ali da mi dođemo u zakazani termin, pa kako nam Bog da... Broj 2 je naizmenično pretio ritualnim spaljivanjem sledećih osoba ili institucija:

- celokupnog zdravstvenog sistema (bio u „kovid sistemu“ ili ne)

- nas (što smo ga onomad izvukli sa zakazane operacije u KCS)

- verskih objekata (jer Bog izgleda ne postoji)

- Broja 3 (jer ga inače čitav život nervira)

Povremeno bi pomenuo i samovoljni ulazak u vatru, ali bi brzo odustajao od toga, jer nije želeo da oduzme svetu (naročito ragbi sektoru) takvu veličinu kao što je on.

Iskreno, ja sam svaki korak ka toj operaciji prelazila pažljivo, duboko verujući da će nešto iskrsnuti i opet odložiti povratak levog uva Broja 2 u svet zvukova.

Prvo smo zakazali testiranje na kovid (on lako, ja malo teže- lekar opšte prakse je insistirao da mi to zakazuje pedijatar, pedijatar je čvrsto stajao pri stavu da to nije njen posao, a ja sam samoj sebi izgledala kao ping-pong loptica). Onda smo otišli da se testiramo, pa sam tamo na licu mesta saznala da „Majka, zar Vam nisu rekli da treba da platite, jer se testirate na lični zahtev?“. Pokušala da im objasnim da se testiram na zahtev bolnice. Džaba! Dok mi je skakao pritisak pri pomisli da moram da odem do neke banke/pošte i odčekam red da bih platila, baš pre nego što je počelo da mi igra desno oko, proleti mi suluda misao koju odmah iznesem nezainteresovanom osoblju koje se bavi testiranjem na kovid:

„Mogu li elektronski uplatiti?“

Za divno čudo, osoblje je klimnulo glavom i ja sam odmah pozvala Dragog da izvrši uplatu koliko odmah i pošalje dokaz o uplati čim prije. U roku od minut Dragi je uzvratio poziv rekavši da je naša stambena jedinica, zajedno sa ostatkom ulice, upravo ostala bez struje i da ćemo istu dobiti kroz jedno 6 sati. Ali ako se strpim, njemu baterija na laptopu još uvek radi, mada je malo tanak sa mobilnim internetom... Iako nisam mogla da verujem da se to dešava, uspela sam da ne odreagujem burno, već sam potpuno smireno prihvatila situaciju i što razložnije dreknula kako sam mogla da pretpostavim da će sve pasti na mene i moj mobilni internet. Naravno da sam morala da pomenem pojedine članove familije osobe koja je odlučila da baš na taj dan vrši popravke na elektroinstalacijama u mom kraju. Mislim da pojedine radnje koje sam pri tome opisivala nisu dozvoljene čak ni na filmu za odrasle.

Onda sam pristupila vatanju signala mobilnog interneta koji je u meni nadležnom Domu zdravlja jednak signalu pojedinih mobilnih operatera u blizini poljskog wc-a u mom selu. Više ni sama nisam sigurna kako sam uspela da uplatim i kako mi je to prošlo, ali znam da sam se testirala u laboratoriji za decu, mada sam odavno prestala da budem dete (osim mojoj mami).

Na moje iznenađenje, sva slova abecede na koja smo se testirali su bila negativna, tako da smo uspešno prešli i taj nivo igrice „Upadni u bolnicu za vreme korone“.

Prijem u bolnicu prošao bez problema. Niko nas nije vratio uz rečenicu: „Zar vam nisu javili da smo imali poplavu?“ ili „Zar vam nisu javili da je 18 pik 23 talasa?“ ili „Zar vam nisu javili da je bolnicu spržio neki nezadovoljni tinejdžer?“

I onda je došao i taj dan - Dan Operacije.

Smešteni smo u sobu sa još tri deteta (i njima pripadajućim mamama). Koje su od rane zore rešile da razmenjuju informacije o svojim životima. I odmah su se „ukačile“ i „pronašle“ i postale nerazdvojne za ceo život (čvrstvo verujem da će koliko sutra jedna od njih zatrudneti, samo da bi joj ova druga bila kuma). Ja sam, po običaju, navukla „namćor“ izraz lica i zadubila se u čitanje knjige. Što je dobro, jer da sam bila uključena u konverzaciju, odreagovala bih na neke izjave izazivanjem incidenata sa teškim posledicama. Dodatno me anestezirala garderoba za bolnicu koju je spakovao Broj 2. Pošto sam želela ovaj put da ne budem „mama koja steže“, nego „mama koja pušta decu da budu samostalna“, odlučila sam da Broj 2 sam spakuje stvari za bolnicu. I strašno se pokajala zbog toga, jer se nakon presvlačenja u donji deo, Broj 2 pojavio pokušavajući da razvuče nogavice uz reči: „Uh, izgleda da mi je malo kratka.“ Pored kratkoće, pidžama se odlikovala i rupičastom strukturom, kao i promenom izvorne boje na par mesta. Ciknula sam:

„Odakle si izvukao tu pidžamu? I kad si je poslednji put nosio?“

„Gde znam!“, slegnuo je ramenima i krenuo da izvlači gornji deo koji sam mu istog trenutka oduzela,  uvidevši odmah da je raspar u odnosu na donji deo, svesna da ako uspe uopšte glavu da provuče kroz nju, ramena mu sigurno proći neće.

U međuvremenu je Broj 2 dobio dozu leka za „ošašoljavanje“ i odveden je u operacionu salu. A zatim je posle cirka pola sata spušten uz komentar da je došlo do izmena u programu. Nisam stigla ni da pomislim kako je to očigledno znak da operacije neće ni biti, kad se javio novi problem: kako magarcu od 70 kg, koji je pod blagom dozom narkotika objasniti da ne može sam ići do toaleta? Nekako u to vreme je autistični mladić sa susednog odeljenja pokušavao da izađe do stepeništa. Njegov otac mu je polako prišao i tihim, odmerenim tonom objasnio da će uskoro moći da ide. Uskoro.  I onda su se zagrlili... Za to vreme sam ja jurila po hodniku ovog mog lelujavog i kreštala za njim: „Stani!“, „Čekaj me!“ i „Slučajno da se nisi zaključao u kabini! “.  Jurnjava se završila mojim pokušajem da provalim u kabinu, jer se ovaj moj naravno - zaključao. U sobi smo zatekli mame duboko udubljene u polemisanje na temu „Kako vaspitati sopstvenog muža“, a ja sam samo pokušavala da dozovem iz sećanja intonaciju glasa oca autističnog mladića i da ponavljam kao mantru jednu jedinu reč: „Uskoro...“.

Najavljen kao predgrupa na programu za taj dan, Broj 2 je ipak završio kao pevač za fajront kafane „Operaciona sala“.

Operacija je trajala... četiri poglavlja moje knjige. Ili (mereno vremenom ostalih mama iz sobe) dužinom rasprave na splet tema: „Čija je svekrva bila zlobnija“, „Tržišni inspektori u manjim mestima“ i „Zdravstveno osiguranje u inostranstvu“.

Prvo su došle dve sestre i pokušale da izguraju krevet Broja 2 iz sobe. Valjda da bi ga prekipovali direkt u operacionoj sali. Ispostavilo se da je krevet širi od vrata. Zatim je došla glavna sestra pa su odokativnom metodom premerile vrata. Verovatno da bi procenile da li mogu da ubace u sobu dizalicu kojom će ga lakše pretovariti na krevet. Onda je došla dr da objasni da je operacija prošla sasvim u redu, da se on polako budi iz anestezije i da će ga uskoro dovesti. Ono što mi nije rekla, ali što sam pretpostavila je da to „uskoro“ zavisi od raspoloživog osoblja koje će pristati na težak fizički rad u vidu prebacivanja 70 kg žive vage sa pomoćnog na bolnički krevet.  Dve muške osobe i jedna ženska pažljivo prateći instrukcije glavne sestre uspele su da prebace moju veliku bebu. Sav u znoju, teško dišući od napora, jedan od „fizikalaca“ je prokomentarisao kako mi je dete bilo baš nemirno u sali. Dva puta sam trepnula. Da li je on meni nešto prebacivao? Da li je ozbiljno mislio da može da me žacne njegov komentar? Brateeee, vi ste ga imali pod totalnom anestezijom, pa niste mogli da ga obuzdate! Ja ga trpim budnog godinama! Dakle, prihvatam samo izraze dubokog poštovanja. I sažaljenja.

Bunovan od anestezije, u par navrata je pokušavao da ustane, ali sam uspevala da ga sobalim nazad na krevet. Pošto se požalio lekaru, upirući prstom na mene kako mu „ova ne da da ustane!“, onesvestio se na sat vremena. Dovoljno da ja pročitam još par poglavlja knjige, povremeno slušajući priče o noktima, frizurama, patikama za košarku, alergo-testovima i fiksnim protezama.

 

Kad je počeo normalno da jede i pije, kad me je nazvao „zaludnom babom“ i kad je otišao za sestrom sa silikonskim ustima da mu da nešto protiv bolova, kad su mame počele da se slikaju i kače slike po društvenim mrežama, ja sam spakovala svoje stvari i otišla kući.

Sutradan je bio otpust. Preuzela sam ga na prijavnici i pri povratku kući svratila do apoteke po lek protiv bolova. Njemu za uvo, meni za glavu.