Vraćam se pre neki dan s posla. U autobusu blizu mene sedi gospođa u godinama. Priča sa poznanicom koju je slučajno srela baš u tom autobusu. Preselila se. Sada je bliže svom sinu i ćerki. Priča o unucima. Jedan je završio fakultet, drugi studira, treći je još uvek u srednjoj školi. Nedostaje joj muž koji je umro pre tri godine, a deluje kao da je „otišao“ pre tri meseca...
Obučena u komplet (blejzer i suknja),
svilene čarape, cipele sa malenom štiklom. Kosa uredno pokupljena u ležernu,
ali ipak elegantnu punđu. Lice čisto i glatko, sa jedva primetnom blagom
šminkom. Nije pogrbljena kao većina njenih vršnjakinja. Ima taj neki stav, to
držanje. Gospođa za primer. Osoba kakva bih ja volela da budem kad postanem
baba, a znam da neću moći nikad. U prvom redu jer ne podnosim svilene čarape. I
ne znam da pričam odmereno, bez da mlatim rukama. Zahvaljujući genetici, nikad
neću imati glatku kožu lica...
Izašla je na mojoj stanici. Oslanja se na
štap dok hoda. Polako, više kao da pleše u ritmu lagane muzike skrenula je u
moju ulicu. Osećala sam zavist. Nikad neću biti kao ona.
A onda se desilo... Prvo je to bio zvuk
kao udaljena grmljavina i dosta dugo moj mozak nije mogao da spoji ono što je
bilo očigledno, ono što su mu i moje uši i moje oči signalizirale. Gospođa je
krenula da uvlači sekret iz svih šupljina u glavi, a zatim je projektil
izbacila kroz svoja blago našminkana usta na sred ulice.
Tad sam znala da sigurno nikad neću biti
kao Gospođa za primer. I da to nije samo zbog svilenih čarapa.
