Bila u Beču. Ako neko pomisli (daleko
bilo!) da sam išla avionom - grdno se vara. Taljigala sam polulegalnim prevozom
u dan kad se završavao mini raspust i „spajanje praznika (Svi sveti/Dan mrtvih)
sa vikendom“ u zapadnom svetu. Kad se u to uračunaju mađarski carinici koji su
standardno spori, rezultat su stopala kao kod Hobita. Takođe, put ne bi
bio pravi da bar jedan putnik ne ponese Srpski Putni Specijal, odnosno pohovano
meso. Tako da sam se zatekla zaglavljena na autoputevima severozapadnih komšija
obavijena miomirisom pečene živine.
Bila je nedelja kad sam stigla.
Po podne. Magla. Ništa ne radi. Izašla u šetnju i divila se gradu koji je tako
uređen i tako čist. Fasade sređene, gradnja iz nekih davno prošlih vekova. Čak
i tamo gde ima nove gradnje, ona se tako lepo “stopila” sa starim zdanjima. Ma,
svaka čast Austrijancima!
U sobi sam shvatila da mi je
uključena klima. Na hlađenje. Jest da je novembar, ali napolju je neverovatnih
15 stepeni i rukovodstvo hotela je zaključilo da klima mora da radi. Da
rashladi. Provela 15 minuta tražeći po sobi daljinski. Našla termostat na zidu.
Koji ima samo mod za hlađenje. I nigde nema dugme za isključivanje. Izem ti
zapad!
Sutradan brzinski, pre sastanka
izašla ponovo (po magli) da se prošetam. Iz nekog razloga mi nije radila
navigacija (obe aplikacije) pa sam uspela da se izgubim. Eh, moderne
tehnologije... Na kraju kupila mapu grada. Verovatno bih i primetila kako je
grad lep da nisam šetnju provela upoređujući uputstva sa mape i uputstva sa telefona.
Uveče nas partneri vodili na
večeru. Prethodno nam je prosleđen jelovnik sa opcijama:
a)
Punjena bundeva
b)
Kari sa bundevom
c)
Burger štapići
Po količini ponuđenih tikvi bilo
je sasvim očigledno da su relativno skoro proslavljali Noć veštica. Kolega i ja
smo mudro izabrali burger štapiće ne obaziruću se preterano na ostatak teksta
koji je pratio našu opciju. Meso iz burgera je bilo oblika kvadrata, ličilo je
na belo meso, a imalo ukus gume. Nakon detaljne analize i degustacije datog nam
obroka, ustanovili smo da meso u burgeru i nije baš meso, već sir (????). Za
dezert je bio čiz kejk. Pošto smo za ručak bili posluženi jelima na čačkalicama
koji su se većinom sastojali od sira, nekog povrća (prevashodno
zelenog-brokoli, spanać; sa blagim primesama narandžastog-šargarepa) i
egzotičnog voća (avokado, mango, nar), kao zaključak se nameće da su u okviru Noći veštica organizovali i
Festival sira. Drugačije ne bih mogla da objasnim jelovnik. Kolega je tu
odustao. Rekao samo – “Meni je dosta sira za danas” i odgurnuo činijicu sa
slatkišem.
Sutradan smo, pred povratak,
imali malo više vremena da razgledamo centar Beča. Digla se magla pa je
navigacija proradila. A i mapa je uvek bila na dohvat ruke. Za ne daj Bože.
I šta sam zaključila? Da sam
seljanka, lokal patriota... ne znam ni sama kako bih to nazvala. Elem, Beč je
baš lep grad. I dozlaboga dosadan. Kad sam najzad uspela da ga sagledam,
shvatila sam da su sve zgrade iste. Dobro, ne baš skroz skroz iste. Ali razlike
su minimalne. Jednoj je fasada bela, drugoj bledo žućkasta. Jedna je za pola
metra viša od druge, ali zato ova druga ima malo oblije ramove prozora. Ja sam
potekla iz sredine gde se ceni individualnost, živim u gradu gde svako gradi
šta hoće i kako hoće. Navikla sam da hodam ulicama koje imaju izgled Cigankine
suknje (više se ne zna šta je originalan materijal, a šta zakrpa): ovde
udžerica, ovde višespratnica, pa dve privatne kuće, onda napušteno gradilište,
pa tržni centar. Lepo šetaš i ne znaš šta bi pre gledao. A u Beču: video si
jednu zgradu, video si ih sve.
A i brate kakve su im to ulice?
Nema poštene rupe da možeš vrat da slomiš. Svaki šaht ima pripadajući poklopac.
Izmet? Jok! Ma ni najmanji brabonjak! Mislim da je i njihovim pticama zabranjeno da kake. Nigde
šlajmare, papirića, mrlje od ulja. Kakvi su ljudi koji tamo žive? Čak ni gomile
Balkanaca, Sirijaca i Kineza nisu uspeli da isprljaju grad. Šetnja Beogradom
uvek predstavlja neku vrstu ekstremnog sporta - ne znaš da li bi pre gledao
raznolikost stilova gradnje (i nadogradnje), u šta ćeš sledeće da ugaziš ili
gde ćeš slomiti neki ekstremitet. Šetnja Bečom je jedino zanimljiva ako ti
navigacija poludi, a ti si nov u gradu.
Vraćala sam se u Srbiju kasno po
podne, uveče. Vozač je imao neku čudnu tehniku vožnje, nikako nije mogao da se
odluči u kojoj traci će biti, pa se trudio da uvek bude u dve trake istovremeno
(da neka ne pomisli da je voli manje od one druge) sa povremenim trzajima. Mene
je sve navodilo na pomisao da lik drema dok vozi, pa kad zahrče, onda zaigra
kolo po polupraznom auto-putu. Od Beča do Dobanovaca put je prav, tu nije imao
gde da pogreši. Ali je zato na Dobanovačkoj petlji nastavio pravo ka
Ostružnici. Zakočio i vozio u rikverc. Promašio skretanje za Čukaricu i
nastavio ka Obrenovcu. Zakočio i vozio u rikverc. Da bi skratio put vozio preko
Košutnjaka. Promašio skretanje za Banjicu (tu nije vozio u rikverc, nego se
okrenuo na sred raskrsnice). Da nisam bila umorna, izašla bih već kod
Dobanovaca i ovim hobitskim nogama se dogegala kući. Preko šlajmara, mrlja od
ulja i polupraznih špriceva, kroz rupe i gomile đubreta ravomerno raspoređenih
oko izvrnutih kontejnera. Ulicama mog voljenog Beograda.
I za kraj – narednih mesec dana
nek` mi niko ne pominje sir!
