Ragbi
reprezentacija Srbije je u subotu, na svom terenu dočekala reperezentaciju
Kipra. Pošto dečaci treniraju ragbi i još uz to je Broj 2 imao turnir pre
reprezentativne utakmice, bilo je sasvim logično da porodično taj dan kampujemo
na Adi. Iskreno, meni ni tada, a ni sada nije bila uopšte jasna ta logika
(naročito mi nije bila jasno u kom delu poznatog univerzuma bilo kakav oblik
logike može povezati mene sa sportom), ali zarad porodice i druženja u okviru
iste, stisla sam zube, stavila kačket na glavu i krenula u prirodu.
Do
kraja prvog poluvremena sam uspela da shvatim ko su „naši“, a ko „njihovi“. I
da urlanje na tribinama znači da su „naši“ uradili nešto dobro (ne sasvim nužno
i osvojili poene). Takođe, shvatila sam da muk može da znači ili da se ništa ne
dešava ili da su „oni“ postigli poen ili da su „naši“ zabrljali.
Pošto
je Mudra Glava Naše Porodice iskusno seo na suprotni kraj od Broja 3, ja sam
celu utakmicu morala da slušam:
- Gladna sam!
- Žedna sam!
- Piški mi se!
Što
je, s druge strane napredak u odnosu na prethodni dolazak na Adu kad je pored
tog standardnog repertoara imala i refren (sa ponavljanjem):
- Kaki mi se!!
Naravno
da sam, uporedo sa koordinisanjem fizioloških potreba Broja 3, sve vreme
pokušavala da privučem pažnju Broja 2 koji je bio na drugom kraju terena sa
ulogom skupljača lopti. On mi je najsvetlije od sve dece i lako može da izgori,
a trčkara po suncu bez ikakve zaštite. Pošto mi nisu dopustili da u toku
trajanja meča časkom pretrčim teren da bih mu nabila kačket na glavu i pošto ni
jedan igrač nije hteo da mu odnese isti, morala sam da sačekam da mi dete
ožedni i priđe tribinama pa da mu zajedno sa flašom vode frljnem u blesavu
glavu nešto što će ga zaštititi da dobije boju glavnog jela predstojećih
praznika.
U
povratku smo se ponudili da povedemo sa nama i Marka, klupskog drugara Broja 2
koji nije bio baš najsigurniji kako da sa Ade stigne do kuće. Da li sam
pomenula da smo taj dan rešili da doprinesemo zaštiti životne sredine i
smanjenju efekta staklene bašte tako što nismo koristili svoj auto, već gradski
prevoz? Dakle, bilo je:
- Evo ga autobus. Ulazimo! Svi!! Jesi li uhvatio Broj 3? Broj 1,
ulazi! Broj 2, gde ti je Marko? Marko, ne na ta vrata! Ovde, da te držim na
oku.
- Silazimo! Svi!!! I ti Broju 1, ne interesuje me što te drma pubertet.
Marko, silazimo, javi Broju 2. Ne telefonom, drmni ga, vidiš da je zaspao.
Tri
prevoza smo promenili...
Meni
je pootpadalo pola kose od nerviranja. Broj 2 je izgoreo. Broj 3 je htela da
kaki na izlasku sa Ade. Broj 1 se posvađao čak i sa Markom. Marka smo jedva
ubedili da treba da ide svojoj, a ne našoj kući. Deblja Polovina je prespavala
pola utakmice i veći deo vožnje autobusom i izrazio želju da uskoro sve ovo
ponovimo. Na njegovu sreću, ni jedan brakorazvodni advokat ne radi subotom
predveče.
