Pošto sam ja žena u godinama, majka tri
maloletna deteta, udata za jedno (izuzetno punoletno i glomazno) dete, rešim da
je krajnje vreme da odem malo kod tete u belom i raspitam se za moje zdravlje.
Uz sve to ne treba zaboraviti ni da su svi članovi obe grane moje porodice
najveći san istraživačkog centra Medicinskog fakulteta. Jedino niko nije oboleo
od HIVa, sve ostalo imamo. Šećer, masnoće, visok pritisak, nizak pritisak.
Kancer, štitna žlezda, preterana gojaznost, kardiovaskularni problemi.
Uradim ja kompletnu krvnu sliku za koju
lekarka ustanovi da sam prethodni put radila otprilike nikada. Stignu rezultati
i doktorski se odmah sloši. Meni bilo smešno. Sedim i gledam kako doktorka
ustaje, pa ponovo seda, izlazi iz kancelarije i vraća se. Ona se uzbudila, krši
ruke, daje mi spisak hrane koju treba da izbacim iz ishrane, zakazuje mi
pregled kod endokrinologa. Dijagnoza: povišene masnoće u krvi. Ja štikliram
mamu.
Nakon toga rešim da je krajnje
vreme da opet budem malo humana i dam dobrovoljno krv. Čika koji određuje nivo
hemoglobina u krvi odmahuje glavom. Kaže: Nećeš moći da daješ, malokrvna si.
Pošalju me kod doktorke koja mi da spisak analiza koje moram da odradim.
Dijagnoza: anemična. Ja štikliram dedu.
Odem kod endokrinologa. On me odma’ u’vati
za gušu i pošalje da uradim analizu hormona štitne žlezde. Ja štikliram i babu.
Svakodnevno merim
pritisak. Štiklirala sam tatu.
Nešto razmišljam. Dok nisam otišla kod
lekara bilo mi je sasvim dobro. Gde god sam otišla našli su mi nešto. Možda bih
trebala da odustanem dok to ne uzme maha i da čekam da me tresne srčani udar
(štikliran stric) ili auto (štikliran drugi deda)?
