Kao po
običaju, u cik zore, tamo negde dok pekari tek peru zube, a muške kokoške
pripremaju svoje glasne žice, Broj 3 mi je uskočila u krevet, srećna što je
opet uspela da bude prva koja će mi poželeti dobro jutro. Dala sam joj dva poljubca
i daljinski. Kad je izvrtela sve kanale i ustanovila da joj se ništa ne sviđa,
počele smo sa standardnim duetom koji izvodimo svako jutro:
Ona-
Maaamaaa, hajdemo u dnevnu sobu!
Ja-
Evo, samo još malo.
Ona-
Maaama, kad ćemo da ustanemo?
Ja-
Evo, samo još malo…
Ona-
Maaamaa, ja sam gladna!
Ja-
Evo, samo još malo…
U pola
osam mi je zazvonio alarm koji je označio i kraj naše pesme:
Ona-
Maaamaa, zvoni ti sat!
Ja-
Evo, ustajem…
Pošto
je Deblja Polovina naše bračne zajednice otišao na teren na par dana, celokupno
zadovoljstvo brige oko potomstva i domaćinstva je palo na moja snažna pleća. Skočila sam iz kreveta, sredila sebe, skuvala
kafu, sredila Broj 3. Spremila doručak, probudila Broja 2. Naterala ih da jedu,
ubacila u kola i odvezla na Adu gde je Broj 2 imao zakazan turnir taj dan.
Izbacila ga na ulazu u Adu, okrenula kola, otišla do mame, predala joj mikser.
Proverila u retrovizoru koje dete mi je ostalo u kolima, a koje sam izbacila
kod rampe na Adi.
Otišla
kod tašnera da pokupim ranac sa popravke. Svratila do maxija, pokupovala
namirnice, javila se Debelom da razmenimo informacije o prolaznim vremenima,
čula se sa Brojem 1 koji je upravo ustao i nije mu bilo jasno zašto je sam u
kući. Sela u kola, pogledala u retrovizor da prebrojim decu na zadnjem sedištu
(jedno, dobro je!) i otišla kući. Postavila doručak Broju 1, pokupila veš,
raširila drugi veš, sredila sudove, oprala kosu i oribala kadu. Stavila ručak.
Ubacila
u kola Broj 1 i Broj 3. Broj 1 izbacila ispred tržnog centra, da izabere poklon
za drugaričin rođendan i produžila na Adu gde se upravo završio turnir.
Proverila u retrovizoru koje dete mi je na zadnjem sedištu. Uhvatila me gužva
na auto-putu, što mi je omogućilo da se tri puta čujem sa Brojem 2 i da mu
svaki put objasnim da ću ga pokupiti tamo gde sam ga ostavila, a ne tamo gde je
on rešio da me čeka.
Broja
2 je (ipak!) rešio da me ne čeka tamo gde smo se dogovorili, nego mi je
naskočio na šoferšajbnu na sred ulice. Uspela da izbegnem da ga ubijem i da
izazovem lančani sudar. Odslušala žalopojku kako suparnički tim ne igra pošteno,
a sudije su potkupljene. Pokupila Broj 1 na pola puta između tržnog centra i
kuće. Ušla u stan, prebrojala decu i završila ručak.
A onda
je Broj 2 urliknuo…
Krvi
je bilo po celom stanu. Ja sam na smenu pokušavala da zaustavim krvarenje i da dižem
sebe iz stanja poluonesvešćenosti (u koje upadnem kad vidim i kap krvi).
Zaustavila krv, stavila gazu na ranu, pregledala ekser na koji je nagazio,
pozvala Deblju Polovinu radi konsultacija. Ostavila Broju 1 da vodi računa o
Broju 3, spakovala Broj 2 u kola i otišla kod lekara.
Ručali,
upakovala poklone, proverila kako su se obukli i ubacila ih sve u kola. Odvezla
Broj 2 na rođendan u Kumodraž, pa Broj 1 na rođendan na Bulevaru. Proverila u
retrovizoru stanje na zadnjem sedištu. Objašnjavala kako to da braća idu na
rođendane, a Broj 3 ne. Čula se sa Debljom Polovinom da mi da tačne koordinate
gde će ga vozač autobusa izbaciti u povratku. Stigla na dogovorenu lokaciju.
Izašle iz kola da se prošetamo. Ušle zato što nam je hladno. Izašle da bi neko
piškio. Ušle jer se nekome smrzla guza dok je piškila. Izašle jer smo ugledale
autobus da staje.
Došla
kući, oribala krvave fleke, prebrojala decu (jedno… ma, dovoljno je!) i
onesvestila se.
