Bili za
vikend na čamcu. Na Dunavu.
Cela
ideja odlaska je delovala dosta lepo kad mi je pala na pamet. Ali u realnom
životu to je izgledalo... manje privlačno. Dan pre deci je predočena ideja.
Ostatak dana smo proveli slušajući „Kad se budimo?“ pitanje izgovoreno milion
puta različitim tonalitetima. Pitanje je u jednom trenutku preraslo u naredbu
„Budi me u pola devet“, sa pripadajućim ehom „I mene! I mene! I mene!“.
Na
ivici živaca, želeći samo da se prekine to audio mučenje, napravila sam grešku
i rekla:
„Navijte
sebi sat i sami se budite kad hoćete.“
Sledećeg
jutra je Broj 3 ustala, po običaju, zajedno sa petlovima i upala nam u krevet.
Upalila sam televizor, našla kanal sa crtaćima, uvalila joj mobilni sa igricama
i okrenula se na drugu stranu. Odremala još neko vreme, a onda, praćenja zvukom
igrica i crtaća, otišla u kuhinju i skuvala kafu. Dan je bio divan,
poluzatvorenih očiju sam fiksirala zid i razmišalja o... pa, ni o čemu. Samo
sam pustila mozak da upije mir i svaki dragoceni trenutak jutarnje idile stana
u kome je većina stanara još uvek u dubokom snu. A onda se čuo taj užasavajući,
iritirajući zvuk alarma iz dečje sobe. Broj 2 je izašao iz sobe, teturajući se
i držeći čvrsto svoj mobilni iz koga se i dalje čulo zvonjenje:
„Navio
sam sat.“
Nisam
stigla ni da mu kažem da ga isključi, a iz dečje sobe se toj audio rapsodiji pridružio
još gori, uhocepajući vrisak drugog alarma. Nakon par sekundi na vratima se
pojavio Broj 1, sa sve pripadajućim izvorom tog užasavajućeg zvuka:
„Navio
sam sat.“
„Da,
primetila sam.“ Nisam sigurna da li sam to rekla ili samo pomislila, jer moje
reči su se gubile u tom dolby surround system-u. A onda su krenuli...
„Što
si ti navio kad sam rekao da ću ja naviti?“
„Ja
sam prvi rekao da ću naviti.“
„Ne,
ja sam rekao.“
„Ne,
ja sam! I tvoj alarm me je probudio. Zašto si ga navio tako rano?“
„Navio
sam ga kad smo rekli, nego si ti kasnio!“
Meni
je već počelo da igra desno oko, jer organizam jednostavno nije mogao da se
prebaci tako brzo iz stanja apsolutne, čiste meditacije u okruženje gde se
dvojica pubertetlija svađaju istovremeno pokušavajući da nadjačaju zvuk alarma
koji su i dalje pištali u njihovim rukama. A onda su, u nekom trenutku, postali
ponovo svesni mog prisustva. Kao u onim najgorim horor filmovima kad se blizu
naivne, mlade, zgodne i nadasve pametne plavuše potuku vekovni neprijatelji u
vidu vampira i vukodlaka, a onda, u sred te epske bitke, shvate da im se ukusan
obrok nalazi u blizini i da je najbolje da predahnu od iscrpljujuće borbe uz
finu zakusku koja tu drhti pored njih. E, moji sinovi su bili taj vampir i
vukodlak, a ja sam bila ta plavuša.
Tajac,
okret ka meni i onda kreće mučenje u vidu „Kad ćemo da krenemo?“ koncerta.
Dobra strana u svemu je što su bar isključili alarme. Ili su im telefoni ostali
bez baterije. Meni je leva ruka počela da se koči.
I
naravno da sam krenula da histerišem. I naravno da smo se tri puta vraćali po
stvari koje smo zaboravili (siđeš dva sprata, sedneš u kola, izađeš iz kola,
popneš se dva sprata, uzmeš zaboravljenu stvar, siđeš dva sprata, sedneš u
kola... pa opet izađeš iz kola. Nepisano pravilo: uvek je vraćanje po
zaboravljene stvari zadatak suvozača, odnosno mene). Ili po stvari za koje smo
mislili da smo zaboravili, pa onda ustanovili da ipak nismo:
„Gde
si tačno ostavio kupaći?“
„U
mojoj sobi.“
„Gde
tačno?“
„Na
krevetu.“
„Nema
ništa na krevetu.“
„Pogledaj
ispod jastuka.“
„Što
si stavljao kupaći ispod jastuka?“
„Da
ga sakrijem od Brata.“
„U
čemu je poenta skrivanja sopstvenog kupaćeg od... Nema veze, nije ispod jastuka.“
„A
možda mi je ipak u kupatilu.“
„Nema
ni u kupatilu.“
„...E,
mama, greška. Evo ga na meni, ipak sam ga obukao.“
Prilazak
čamcu je doneo novi hit u vidu pesme „Mogu li ja da upravljam čamcem?“, koji je
zamenjen hitom „Mogu li sad u vodu?“ čim smo pristali na obalu.
Pošto
sam shvatila da još nije ni podne, a da sam ja već u stanju koje ni dupla doza
bensedina ne može popraviti, lepo sam uhvatila Dragog pod ruku i krenuli smo sa
Lida da se prošetamo duž Velikog ratnog ostrva. Veliko ratno ostrvo je većim
delom prekriveno gustom šumom pa mi je to dalo lažan utisak da krećemo u jednu
laganu šetnja kroz hladovinu nedirnute prirode. Zbog toga sam obukla majicu preko
kupaćeg i ostavila šešir na čamcu. Staza je bila napravljena upornošću jednog
traktora da se domogne dela ostrva odakle može da se vidi Kalemegdan, tako da
smo išli putem koji je povremeno bio širi i od pojedinih beogradskih
(dvosmernih) ulica. To je uslovilo totalnim odsustvom prirodne zaštite od sunca
koje mi je u roku od odmah spržilo onih par preostalih moždanih ćelija. Sve
vreme su nas pratili zvuci one udaračke rejv/tehno/jedan ritam muzike. Koja je
uspela da pobedi u kategoriji „šmirglanje mozga“ muziku moje dece (Kad krecemo,
Kad se budimo, Mogu li ja voziti čamac, Mogu li u vodu). Muzika je delovalo da
dopire negde iz sredine ostrva i ja sam nekako pretpostavila da su to neki
zalutali kamperi koji su rešili da nastave da se druže i nakon što je prošao
Exit. Majicu, koja se usmrdela od znoja, iz predostrožnosti od mogućeg susreta
sa nadrogiranom mladeži, nisam htela da skidam. U svemu tome je Muž rešio da se
oproba u ponavljanju jedne rečenice i onda sam do kraja staze slušala „Trebali
smo da ponesemo mobilni“. Razlog – da vidimo gde smo. Na fucking sredini ostrva
smo, eto gde smo! Ispod vrelog sunca, na usijanoj traktorskoj stazi!
Na
kraju staze se pojavio (najzad!) hlad, pa smo kroz gomilu đubreta, drveća i
žbunja ugledali Nebojšinu kulu i ispod nje brodove sa kojih je dopirala muzika
koja se orila ostrvom. Tu, u tom hladu, gledajući Beogradsku tvrđavu,
opuštajući se u zagrljaju Mog Dragog, svesna da ipak nećemo naleteti na
naseobinu narkomanske hipi zajednice, shvatila sam dve stvari:
-
Ispod iritirajućeg zvuka nazovi muzike sa beogradskih splavova čulo
se i zujanje insekata za koje sam zaključila da pripadaju rodu stršljena
-
Ostavila sam moja tri maloletna i maloumna deteta da ih čuvaju dva
penzionera (moj tata i moj stric) kojima je osnovna aktivnost na čamcu spavanje
I
tad sam shvatila da bi nam onaj mobilni iz pesme koju je pevao Moj Dragi dobro
došao. Da pozovem, da se prebroje.
Povratak
na čamac je bio opet polujezovit. Više se nisam plašila razularene gomile
nadrogiranih budala kojima je jedina svrha u životu da napadaju slučajne
šetače. Sad sam se plašila stršljena. Koji vrebaju iz duboke, tamne šume.
Na
čamcima smo zatekli redovno stanje. Tri deteta, dva penzionera. Penzinoeri su
već krizirali, jer su popili svu rakiju koju su poneli. Deca su se igrala
standardnih igara primerenih životu na čamcu:
-
Sad sam na jednom, sad sam na drugom čamcu.
-
Sad sam na obali, sad sam na čamcu
-
Sad sam u vodi, sad sam na čamcu
-
Sad ulazim kroz vrata, sad izlazim kroz prozor
Ja
sam se po povratku iz šetnje zabila u kabinu i onesvestila (mislim da sam i
hrkala). Povremeno su me budila deca:
„Možemo li sad na Lidl?“
„Lidl
je prodavnica u koju idemo kad smo na moru. Lido je ova plaža malo iznad.“
„Meni
je to isto. Možemo li?“
ili:
„Mogu
li da se kupam?“
„Kad
ti se osuši kupaći.“
„Suv
mi je.“
„Nije.
Vidiš da je mokar.“
„To
sam se upiškila. Mogu li da se kupam?“
I
za kraj, pitanje gospođe koja me je zaustavila na sred Lida:
„Izvinite,
da li ste ovde došli čamcem?“
Jok,
helikopterom!
Samo
što je nisam poljubila. Dokazala da postoje osobe koje postavljaju idiotska
pitanja, a da to nisu moja deca.
Povratak
je protekao u ritmu starog hita „Mogu li ja da vozim čamac?“ kao i premijernog
izvođenja nove pesme „Kad ćemo opet na čamac?“. Poslednju numeru su pevali mom
tati, najzad ukapiravši kruti sistem hijerarhije koji vlada u njegovom
kraljevstvu. Moj tata se samo blago osmehivao, a ja, posle toliko decenija u
ulozi njegove ćerke, znam šta taj osmeh znači.
