Danas
je sunce štetno. To svi znaju (osim moje svekrve, ali to je kompletno druga
priča). Sunčanjem rizikuješ da dobiješ rak kože. Izlaganje suncu dovodi do
preranog starenja kože. Ako si već toliki mazohista pa si uplatio letovanje
negde gde će sunce biti dosta zastupljeno u toku tvog odmora, onda je najbolje
da odeš u lokalnu prodavnicu ili apoteku i snabdeš se ovećom zalihom kojekakvih
krema koje će te štititi od vekovnog neprijatelja ljudske civilizacije.
Kupovina tih neophodnih stvarčica će te koštati više nego celokupno letovanje.
Ali bitno je da ćeš doživeti da oduvaš 80
svećica sa rođendanske torte dok će ti koža izgledati kao da imaš 50 godina.
Eh,
ali zato kad smo bili deca… Jedine kreme koje su se koristile na plaži su bile
one za što brže dobijanje tamne boje. I za što duže zadržavanje iste. Period
posle letovanja je donosio sa sobom sasvim druga pravila ponašanja u našem
okruženju. Ljudi se nisu pozdravljali rukovanjem, grljenjem ili prostim
glasovnim pozdravom. Jok! Ljudi su prilazili jedni drugima, prislanjali podlaktice
i upoređivali boju. Bar su starije generacije to radile. Mi klinci smo i dalje
bili u fazonu hvaljenja ko je najdublje/najduže ronio ili ko je upoznao više
osoba suprotnog pola sličnog broja godina i različitih boja pasoša (po
mogućstvu).
U
svemu tome se izdvajala tetka P. Prorok. Ona se negde sredinom 80-ih godina
prošlog veka pojavila na plaži sa kremom koja je imala zaštitni faktor. I to
broj 3 (jedne godine je čak uspela nekim svojim kanalima i vezama da nabavi iz
nekog pustog inostranstva kremu sa zaštitnim fakotorom 4!!!)! Svima koji su
hteli da je slušaju (a i onima koje to nije interesovalo) objašnjavala je da
sad deca, kad ih namaže mogu tri puta duže da ostanu na suncu bez bojazni da
izgore. Naravno da su je svi gledali kao da je pala sa Marsa (ali geniji i svi
koji idu ispred svog vremena nikad nisu shvaćeni od strane okruženja). Ipak, to što smo je svi gledali kao da je malo
ša-la-la je bio dvojak:
- zato što, kao što sam gore
navela, u to vreme je bilo totalno IN da ti koža proizvede što više melanina - zato što je bilo skoro nemoguće da njena deca izgore, jer su već po svom rođenu bila obdarena malo većim brojem melanina nego mi ostali i to zahvaljujući genetskom materijalu dobijenom od oca, koji je decenijama unazad važio za neprikosnovenog šampiona u takmičenju odmeravanja boja podlaktica. Njihov otac bi već posle tri dana na moru sav srećan vikao da ga cela plaža čuje:
„Vidi P, kao čokolada sam!“
Zaista bi imao boju čoklade. I to ne one mlečne, već one za kuvanje.
Dodatno je bilo i to što su njena deca pred more maksimalno koristili to
što su živeli u neposrednoj blizini Save pa su na more kretali tamniji nego mi
kad smo se vraćali sa mora.
I tako
smo mi svake godine prisustvovali scenama na plaži u kojima tetka P pokušava da
nahvata svoju tamnoputu decu i premaže ih što debljim slojem kreme sa zaštitnim
faktorom 3, dok ostatak plaže čeka kad će doći čike da je vrate u instituciju
iz koje je pobegla. Za to vreme bi koža
njenog muža prelazila inverznu Majkl Džekson transformaciju.
Mi smo
ovih dana bili na moru i početak dana nam je izgledao ovako:
Sat
zvoni u 7 ujutru. Kuvam kafu, pravimo doručak, pakujemo stvari. Zadihani, u
znoju, jurimo na plažu da bismo iskoristili vreme dok sunce nije jako. Zabadamo
suncobran kao zastavu na osvojenoj teritoriji. Određujemo ugao pada senke,
jačinu vetra, blizinu drugih čuknutih ranoranioca. Postavljam ležaljke,
skupljam garderobu svoje dece koju su oni pobacali ravnomerno po celoj plaži.
Čistim garderobu od peska, slažem je, vadim kremu sa zaštitnim faktorom 158 za
decu sa osetljivom kožom (za svaki slučaj sam kupila onaj za bebe starosti do 6
meseci) i shvatam da su deca odavno u ili pod vodom. Onda počinjem da ih
izvlačim i tu nastaju novi problemi. Jedno dete izađe, drugo se pravi da me ne
čuje. Dok treće izađe, prvo se smori i vrati se nazad u vodu. Ja na kraju
odustanem, skupim se sa Debljom Polovinom ispod suncobrana i kukam kako sam
najgora majka na svetu jer dopuštam da sunce prži nežnu, mladu, mlečnobelu kožu
moje nejači. U tačno 11 časova po lokalnom vremenu zapištim kao guja ljuta i
počinjem sa pakovanjem. Vreme je da se sakrijemo u sigurnost iza debelih zidova. To je trenutak kad potomstvo shvata da više nema šale i
da je taj moj vrisak poslednja opomena pred izbacivanje sa spiska pozvanih za
ručak i sladoled.
I tako
je bilo iz dana u dan. Moja Deblja Polovina je strpljivo slušala moje
jadikovanje, da bi mi petog dana otvorio oči:
„Mislim
da više nema svrhe ni nositi tu kremu. Em što ih nikad nisi uspela da namažeš,
em što su i bez mazanja uspeli da ne izgore.“
Tad
sam shvatila da sam se pretvorila u tetka P. Kao i ona, i ja sam se udala za
malo jače pigmentisanu osobu i rodila decu koja su shodno osnovnim načelima
nauke o genetici, nasledila malo već broj melanina. Deca su pre odlaska na more
posetila po neki akvapark i bazen i proveli par dana na Adi, tako da su na more
stigli… pa, prilično tamni.
Ni
jedan dan nisu izgoreli. Nisu bili ni blizu da izgore. Ipak, meni se srce
cepalo što nisam uspela bar jedan dan da ih tapaciram debelim slojem bele
kreme. Kao što je to nekad tako uspešno radila tetka P.
