U nekom periodu našeg porodičnog života, Moja Deblja Polovina i ja
smo rešili da bi bilo dobro da nam deca dobiju kućnog ljubimca. U tu svrhu smo
izabrali papagaja (tigricu) zelene boje i muškog pola. Kućni ljubimac je u kuću
ušao zvanično kao poklon za uspešan početak 3. razreda osnovne škole Broja 1,
koji mu je kumovao i nadenuo mu ime Fredi. Poreklo i razlоg davanja takvog imena nam je zauvek ostao
nepoznat.
Fredi je bio izuzetno pitom, više je voleo da hoda po podu nego da leti ili
da se natakari na neko uzvišenje u vidu naslona stolice ili fotelje. Takva
navika mu je i došla glave, jer je nesrećnim slučajem veoma brzo poginuo od
posledica nagnječenja kolenom od strane jednog člana naše porodice. Deca
(uključujući i Broj 3 koja je tad imala jedno mesec ipo dana) i odrasli su na
smenu plakali zbog takvog ružnog kraja za srce nam priraslog ljubimca.
Organizovana je i sahrana. Moj otac, kome je za tu priliku dodeljena uloga
grobara, je iskopao rupu u dnu dvorišta. Povorka je bila tiha, povremeno bi
samo neki jecaj (ili naricanje) presekao topli jesenji dan.
Nije prošlo ni 40 dana, a mi smo se odlučili za hrabri korak i kupili novog
kućnog ljubimca. I ovog puta smo se odlučili za papagaja-tigricu. Samo što je
ona bila plave boje i ženskog pola. Kupljena kao rođendanski poklon Broju 2,
koji joj je nadenuo ime Biserka, po glavnoj junakinji tada aktuelnog crtaća
„Rio“. Biserka je bila takođe veoma pitoma i volela je da nam stoji na ramenu
ili glavi, što je uveliko smanjivalo šansu da završi „u vr’ bašče“ (što bi
rekla moja baba, u prevodu: u vrhu bašte).
Da bi nekako utešili Broj 1, a i da bi Biserka imala društvo u skladu sa
životinjskom vrstom kojoj pripada, kupljen je unapred rođendanski poklon Broju
1: tigrica zelene boje i muškog pola. Krštenje je proteklo u
svečanoj/polutužnoj atmosferi, a novi član naše porodice je dobio ime Fredi
Junior/Fredi Dva ili prosto – Fredi.
Novi Fredi je odmah na početku svoje karijere bio napadnut od pomahnitale
Biserke koja nam je tek tad otkrila da ne želi ni sa kim da deli svoj stan. A
ponajmanje sa osobom istog roda i klase po klasifikaciji životinjskog sveta. Ipak,
vremenom su se Biserka i Fredi navikli na suživot. U međuvremenu neki iskusni
odgajivač golubova, papagaja i ostalih pernatih životinja nam je otvorio oči i
objasnio da je Biserka muškog pola. Bez obzira na iskustvo i znanje dotičnog
odgajivača mi smo nastavili uporno da ga/nju zovemo Biserka. Čak smo i kupili
neku slamu gnezdolikog oblika u nadi da će Biserka i Fredi ipak toliko da se
zavole (bez obzira na pol) i naprave mladunce (bez obzira na osnovne postulate
razmnožavanja ptica).
Puštali smo ih s vremena na vreme. Biserka je nastavila da nam sleće na
glavu i vrši nuždu po ramenima. Fredi bi napravio par krugova po sobi, onda bi
se zakačio na zavesu, skliznuo niz istu i uvek završio u nekom ćošku žešće
isprepadan od toliko slobode koja mu je bila pružena.
Pre jedno mesec dana krene stomačni virus da hara mojom porodicom. Padali
su redom muške glave naše porodične zajednice. Prvo mu je podlegla glava
porodice, zatim Broj 2, pa nakon njega i Broj 1. Sledeći u nizu bolesnika je
bila Biserka, čime je i zvanično potvrđeno da je muškog, odnosno suprotnog
pola. Jer, brzim pregledom spiska bolesnika utvrđeno je da virus napada samo
muške osobe. Kunjala je, nije jela niti pila išta. Mi smo joj povremeno
opipavali puls, da vidimo da li je uopšte živa. Posle par dana se uspravila i
vratila na svoje mesto gazde kaveza. Kao da nikad ništa nije bilo.
A onda je pre nedelju dana počeo da klanja Fredi. Klatio se na prečki
kaveza, dremao po ceo dan, a onda je jednog dana prešao na višlju prečku, pa
počeo da jede. Popio je malo i vode. Dragi i ja smo odahnuli – Izvuče nam se i
druga životinja iz kandži virusa.
Sutradan ujutru smo ga zatekli da leži na boku na dnu kaveza.
Ovaj put nije bilo plakanja i naricanja. Dečaci su već veliki da bi
dopustili da neko vidi njihovu tugu, mada sam ih hvatala kako rukavima brišu
ivice očiju. Broj 3 je previše mala da bi skapirala šta se desilo.
Opet sam pozvala porodičnog grobara za kućne ljubimce i zamolila ga da iskopa
još jednu rupu, blizu groba Fredija Prvog.
Povorka je ponovo išla u tišini do „vr’a bašče“. Telo je položeno u malu
rupu u smrznutoj zemlji. Tišinu hladnog jesenjeg jutra je prekinuo glas Broja 2
koji se obraćao svom starijem bratu:
„Slušaj, ajde nemoj molim te više da daješ svojim ljubimcima ime Fredi.
Vidiš da je baksuzno.“
Onda ide desetak sekundi tišine, pa:
„Ili da daš? Ko zna - treća sreća.“
