KAKO PREŽIVETI DEČJI ROĐENDAN

Broj 1 je napunio 13 godina. Još prošle godine je ova nemajka odlučila da je previše velik za proslavu rođendana u igraonici i na užas svog Prestolonaslednika predložila da pozove par drugova kući (umesto da se jurca sa njima po 3D lavirintu). U tom trenutku, to mi je delovalo kao BašSamSuperPametnaMama ideja. Kontala sam - to su sve deca 21. veka. Asocijalni, prsti im se već deformisali po obliku džojstika i tastature. I najmanju strepnju od gubljenja kontrole na jednom takvom događaju je rasejala mama jednog drugara Broja 1:

„Kućna varijanta proslave ti je najbolja. Mi već godinama tako. Moj sin pozove par drugova, oni igraju igrice celo veče. Ne vidiš ih. Ne čuješ ih. Milina!“

Prva greška u koracima je napravljena kada je Broj 1 pored par drugova pozvao i par drugarica... Gađali su se jastucima, organizovali takmičenje u rvanju (mešovita grupa), trčali, igrali fote, visili sa lustera... Društvene mreže su te večeri bile preplavljene slikama iz mog kupatila. Moja Deblja Polovina je doživeo tri poluinfarkta („Srušiće televizor!“, „Ovo što se čulo... To je sigurno lampa u dnevnoj.“, „Garant su sjebali komp!!!“). Ja sam, s druge strane, uspevala samo da iskažem svoju opčinjenost brojem osoba koje mogu da stanu u ono naše malo kupatilo. 

Ni dva dana nakon proslave nisam uspevala da skinem mešavinu hormona i znoja koja se zalepila na prozore.

Da bismo izbegli grešku napravljenu prošle godine, predložili smo Broju 1 da pozove par drugova u bioskop. „Par drugova“ je na kraju bio spisak od 11 imena. Za koje smo posle saznali da je predstavljaju najuži krug, jer naš prvorođeni nije hteo da nas opterećuje sa većim brojem. Kud se denu ono moje asocijalno dete koje veliki odmor provodi sam?

Sledeći logičan korak je bilo pozivanje dece sa spiska. Broj 1 je smatrao da je najbolji način onaj provereni: podeliće im pozivnice.

Stvarno? Pozivnice? Hoćeš da ti majka kupi sa Štrumpfovima ili sa Sunđer Bobom?

Toliko je aktivan na svim mogućim društvenim mrežama, a on bi zvao na rođendan tako što bi ispisao pozivnice? Mada, verovatno je pretpostavio da ću mu ih ja pisati...

Do dana D nismo znali ko će se odazvati pozivu (koji je na moje insistiranje prosleđen preko vibera i instagrama), jer se jedan razboleo, drugi će možda ozdraviti, treći ima obaveze (a možda i nema)... Na putu do bioskopa je Broj 1 napravio brzinsku anketu i krajnji skor je bilo osmoro dece. Broj dece je nastavio da varira, jer je jedan naknadno otpao pošto se ispovraćao na putu do bioskopa, a drugi je promašio bioskop. Pa se ipak pojavio posle sat vremena.

Kao što me je prošle godine fascinirao broj dece na jedinici površine mog kupatila, tako me je ove godine fascinirala očita razlika u zrelosti između dečaka i devojčica. Dečake su dovozili brižni roditelji, koji su insistirali da u direktnom razgovoru (isključivo sa mnom) dogovore vreme i način povratka. Devojčice su, naravno, dolepršale same.

Ja sam uspela da nagovorim Mog Dragog da pokupimo svu decu i odvezemo ih kući na tortu (šta ću, potičem iz porodice koja voli da priziva goste kod sebe). To je podrazumevalo da aktiviram i kola mojih roditelja. Dečacima je trebalo vremena da se podele u dve grupe, da pogode gde se ulazi u kola, kako će da uđu i kako će da sede. Devojčice, s druge strane, su odlučile da turu završe jednim brzinskim šopingom, a onda će naknadno doći do nas. Same. Bez pomoći veoma punoletnih osoba.

Moj Dragi nije ni uspeo da ukapira, a ja sam moju ideju „Nek dođu posle bioskopa samo na po parče torte“, zamenila idejom „Da im naručimo i picu prvo. I da popiju po neki sok pre torte“. Zaustavila se na vreme da ne proširim sa „Da im pustimo neki film“, jer bih dobila papire za razvod istog trenutka.

Dečaci su bili dobri... Dok nisu došle devojčice.

Kad smo izvukli i poslednjeg gosta iz kupatila, kad smo uklonili hormone iz vazduha, kad smo pokupili i poslednje parče torte sa zida, Dragi i ja smo seli i prelomili: Sledeće godine ćemo ga pustiti da napravi rođendan u igraonici.

NA PUTU KA CRKVI

Kod mene u porodici postoje dve vrste ljudi: alkoholičari i pričalice.

Alkoholičari su divni ljudi. Vole da popiju, a već posle druge čaše (ili čašice) nekog alkoholnog pića nagnu glavu u levo, blago porumene i samo se smeškaju. Stepen pijanstva se određuje uglom glave u odnosu na rame. Za razliku od klasičnih pijandura, totalno su nesposobni za bilo kakav oblik nasilja. Samo se osmehuju, jednako usnama i očima.

S druge strane su pričalice. Oni su već sposobni za nasilje. Psihičko. Jer kad otvore usta i krenu sa pričom... Što reče moja majka jednom za nekog poznanika: „Priča ko Srem – ravno. Nigde tačke, nigde zareza.“

Pričalice iz moje porodice uopšte ne poštuju „Srem“ varijantu priče. Oni su više... Mi to nazivamo „Krenem ja u crkvu“ tip priče.

„Krenem ja u crkvu“ je interni naziv za priču koja krivuda, naglo menja pravac, tematiku, zaplet. Uvod nema veze sa razradom. Zaključak ne postoji. Izraz je nastao još u doba kad je moja baba bila koliko-toliko mobilna pa mogla da se kreće po okolnim ulicama. Elem, ušla je jedan dan kod nas u stan sva srećna:

„Našla sam rešenje za mašinu za veš. Ono što mi nekad ne vrti a nekad neće da izbaci vodu.“

Neko od nas je tad postavio totalno nepotrebno i glupavo pitanje:

„Koje rešenje?“

Na to je, sasvim prirodno, baba odgovorila:

„Krenem ja u crkvu. Išla sam do početka naše ulice pa uzbrdo. U porti sam srela Stevku i ona mi ispričala za njenog unuka. Znate li da je imao saobraćajnu nesreću?...“

Nakon toga priča nezadrživo leti u nepoznatnom pravcu. Pošto nas je upoznala sa detaljima  saobraćajne nesreće, saznajemo koga je videla u crkvi, za koga se pomolila (i zašto), kome je upalila sveću, sa kim je popričala kad je izašla iz crkve (kao i kratku biografiju te osobe). Onda kreće opis putanje povratka (koja se razlikuje od one kojom je došla). Šta je videla, koga je videla, o čemu je popričala, u kojoj ulici se šta izmenilo od njenog poslednjeg prolaska istom... Mi već vidno zeleni u licu, nemoćni da zovemo nadležnu službu da je uhapsi po osnovu zlostavljanja u porodici, padamo oko nje kao muve. A baba se razmahala, unela se u priču:

„I onda sam u našoj ulici srela Nešu i ispričala mu za moju mašinu za veš.“

Baba naglo, bez ikakve najave, završava priču.

Taman kad slušaoci babine priče počinju da dolaze svesti, zahvaljujući tišini koja je usledila, neko postavi skroz nepotrebno pitanje:

„I šta je na kraju sa mašinom za veš?“

Na to baba popravi suknju, gurnu naočare na vrh nosa i započe:

„Pa kao što rekoh – Krenem ti ja u crkvu...“

Druga velika pričalica u mojoj porodici je moja mama. Koja sa gorepomenutom babom nije ni u kakvim odnosim. Ni genetskim ni prijateljskim. Znaju se preko mog tate. Koji je babi sin, a mami muž. E, sad, ja sam mogla lepo da kažem da su gorepomenuta baba i moja mama svekrva i snaja. Ali, kao što možda neko naslućuje i ja volim da koristim reči. Što više.

No, da se vratim na priču o mami. Zašto ni jedno njeno uputstvo nisam mogla da sledim? Jednostavno, previše priča. I ja, da se ne bih izgubila u toj priči, posle druge rečenice stavim na „mute“ njen glas pa ga „odmutiram“ negde kad procenim da se njena priča bliži kraju.

Ona (pokušavajući da mi objasni kako da stignem do određenog mesta): Znaš gde je Gardoš?

Ja (totalna neznalica kad je u pitanju veliki deo mog rodnog grada): Ne.

Ona: Kako ne znaš?

Ja: Lepo. N-E  Z-N-A-M.

Ona: Bože! Kako neko može da ne zna gde je Gardoš?

Ja: Eto, tvoja rođena ćerka ne zna gde je Gardoš. Postoje ljudi u ovom gradu koijma je posao da stoje strateški raspoređeni na pojedinim mestima i kad me vide kako prilazim, počnu da odmahuju glavom i da mi pokazuju da pravim polukružno. Jer ću, ako nastavim pravo, sigurno da se izgubim. Takav jedan čovek stoji kod starog Merkatora. Drugi je pozicioniran kod Sajma, a treći je kod Bogoslovije.

Ona: Nemam pojma o čemu pričaš... Dakle, kad dođeš do Gardoša...

Ja: Ali ne znam kako da dođem do Gardoša.

Ona: Bože, svašta! Svi znaju gde je Gardoš. Ma, nema veze! Kad dođeš do Gardoša, skreni levo. Ali vodi računa, tu ima dosta jednosmernih ulica...

Tu negde ja udarim MUTE dugme. Posle nekog vremena pojačam zvuk i čujem nju:

„Vidiš, tom ulicom kad bi išla do kraja, došla bi do ulice u kojoj živi kuma Nada...“

Ja na trenutak dobijem strahovitu želju da joj kažem da, pored toga što ne znam gde je Gardoš, nemam blagog pojma ni gde živi kuma Nada, ali me ta želja prođe.

Moja majka, kao i svekrva joj, voli da skreće sa teme, da pušta da joj jezik sledi tok misli koje vrludaju po prostranstvima za koje samo ona zna. Njen odgovor na bilo koje pitanje nikad nije prost. Tako da je na moje:

„Čujem da je baba pala. Kako se to desilo?“, odgovor glasio otprilike ovako:

„Pa pala je... Kako ne znaš da je pala? Pre neki dan. Našao je čiča kako leži. Ah, evo tvog oca i Vlade. Bili su na reci, obilazili čamce. Morali su da provere čamce zbog ove kiše. Koliko se samo izlilo! Da im se bar potope ti čamci, više su dosadili sa njima! Pa da jedno leto u miru provedem, a ne stalno da me vuče na Dunav. Poludeh od Dunava. A lepo sam mu rekla da idemo do sela kad je bilo lepo vreme. Sad ni ne možemo kad je ovoliko kiše palo. Sve je sigurno puno blata. A i šta bih sad tamo radila po ovakvom vremenu? Sigurno ne bih mogla da budem napolju. Mada, kako bismo i mogli da odemo čak i da je lepo vreme i ostavimo babu samu kad vidiš šta joj se dešava. Zamisli da opet padne dok nismo tu!“

Ja je prekinem (nekako): „Kako je pala?“

„Ma šta kako je pala. Iz čista mira... Ne znam.“

Ono što je ipak najveća misterija je što je Broj 2 (izuzetno muškog pola) pokazao afinitet ka pričanju. Toliki da preti da skine sa trona svu svoju žensku rodbinu. Njega krasi izuzetno mali fond reči, pa svoju pričljivost iskazuje besomučnim ponavljanjem par rečenica koje nekako sklopi. Tako da njegova vokalna tirada izgleda kao da citira pesmu neke od zvezda ili zvezdica našeg novokomponovanog neba. Pre neki dan sam išla sa njim da bacimo đubre. Kontejneri su toliko blizu naše zgrade da se svetlo u stepeništu ne ugasi dok se mi vratimo. Opet, Broj 2 je uspeo da mi za tako kratko vreme pomuti mozak, pa sam u nekom trenutku morala skroz da se resetujem. Celu bujicu je izazvala neverica što njegova mlađa sestra jede poslednjih sat ipo dok je njemu za ručak bilo potrebno pa ni 8 minuta:

„Ali ne mogu da ve-ru-jem! Sat ipo već jede! A ja sam jeo... Šta misliš, da li je prošlo 10 minuta? Ja mislim da sam jeo jedno 8 minuta. Kad sam bio mali i ja sam sporo jeo. I dosta toga nisam voleo da jedem. Na primer spanać nisam voleo, a sad ga baš obožavam... Nisam voleo ni kelj, a ne volim ga ni dalje.“

Tu ja primenim metodu koju koristim kad moja mama priča. Isključim zvuk. Ali još uvek mi dopire po neka reč:

„Sat ipo!!... spanać... kelj...mali...spanać...kelj...sat ipo...8 minuta...spanać...kelj...“

Ja bacim đubre, krenemo nazad. Stanemo, vratimo se da on baci đubre koje i dalje drži u ruci, a on ne prestaje:

„spanać...kelj...kad sam bio mali...sat ipo...spanać...“

I za kraj - tu sam JA. Kao što reče svojevremeno moja sestra braneći se od optužbi da je prisluškivala:

„Šta ću, imam uši, moram da čujem!“

Tako otprilike i ja – Šta ću, imam usta, moram da pričam!

Opet, meni je dosta jak i alkoholičarski gen. Tako da je meni dovoljno samo dati vino. Posle druge čaše glava kreće da se spušta ka levom ramenu, jezik počinje da zapliće i ja shvatam da je mnogo bolje zaćutati. I smeškati se.

FREDI

U nekom periodu našeg porodičnog života, Moja Deblja Polovina i ja smo rešili da bi bilo dobro da nam deca dobiju kućnog ljubimca. U tu svrhu smo izabrali papagaja (tigricu) zelene boje i muškog pola. Kućni ljubimac je u kuću ušao zvanično kao poklon za uspešan početak 3. razreda osnovne škole Broja 1, koji mu je kumovao i nadenuo mu ime Fredi. Poreklo i razlоg davanja takvog imena nam je zauvek ostao nepoznat.

 

Fredi je bio izuzetno pitom, više je voleo da hoda po podu nego da leti ili da se natakari na neko uzvišenje u vidu naslona stolice ili fotelje. Takva navika mu je i došla glave, jer je nesrećnim slučajem veoma brzo poginuo od posledica nagnječenja kolenom od strane jednog člana naše porodice. Deca (uključujući i Broj 3 koja je tad imala jedno mesec ipo dana) i odrasli su na smenu plakali zbog takvog ružnog kraja za srce nam priraslog ljubimca. 

Organizovana je i sahrana. Moj otac, kome je za tu priliku dodeljena uloga grobara, je iskopao rupu u dnu dvorišta. Povorka je bila tiha, povremeno bi samo neki jecaj (ili naricanje) presekao topli jesenji dan.

Nije prošlo ni 40 dana, a mi smo se odlučili za hrabri korak i kupili novog kućnog ljubimca. I ovog puta smo se odlučili za papagaja-tigricu. Samo što je ona bila plave boje i ženskog pola. Kupljena kao rođendanski poklon Broju 2, koji joj je nadenuo ime Biserka, po glavnoj junakinji tada aktuelnog crtaća „Rio“. Biserka je bila takođe veoma pitoma i volela je da nam stoji na ramenu ili glavi, što je uveliko smanjivalo šansu da završi „u vr’ bašče“ (što bi rekla moja baba, u prevodu: u vrhu bašte).

Da bi nekako utešili Broj 1, a i da bi Biserka imala društvo u skladu sa životinjskom vrstom kojoj pripada, kupljen je unapred rođendanski poklon Broju 1: tigrica zelene boje i muškog pola. Krštenje je proteklo u svečanoj/polutužnoj atmosferi, a novi član naše porodice je dobio ime Fredi Junior/Fredi Dva ili prosto – Fredi.

Novi Fredi je odmah na početku svoje karijere bio napadnut od pomahnitale Biserke koja nam je tek tad otkrila da ne želi ni sa kim da deli svoj stan. A ponajmanje sa osobom istog roda i klase po klasifikaciji životinjskog sveta. Ipak, vremenom su se Biserka i Fredi navikli na suživot. U međuvremenu neki iskusni odgajivač golubova, papagaja i ostalih pernatih životinja nam je otvorio oči i objasnio da je Biserka muškog pola. Bez obzira na iskustvo i znanje dotičnog odgajivača mi smo nastavili uporno da ga/nju zovemo Biserka. Čak smo i kupili neku slamu gnezdolikog oblika u nadi da će Biserka i Fredi ipak toliko da se zavole (bez obzira na pol) i naprave mladunce (bez obzira na osnovne postulate razmnožavanja ptica).

Puštali smo ih s vremena na vreme. Biserka je nastavila da nam sleće na glavu i vrši nuždu po ramenima. Fredi bi napravio par krugova po sobi, onda bi se zakačio na zavesu, skliznuo niz istu i uvek završio u nekom ćošku žešće isprepadan od toliko slobode koja mu je bila pružena.

Pre jedno mesec dana krene stomačni virus da hara mojom porodicom. Padali su redom muške glave naše porodične zajednice. Prvo mu je podlegla glava porodice, zatim Broj 2, pa nakon njega i Broj 1. Sledeći u nizu bolesnika je bila Biserka, čime je i zvanično potvrđeno da je muškog, odnosno suprotnog pola. Jer, brzim pregledom spiska bolesnika utvrđeno je da virus napada samo muške osobe. Kunjala je, nije jela niti pila išta. Mi smo joj povremeno opipavali puls, da vidimo da li je uopšte živa. Posle par dana se uspravila i vratila na svoje mesto gazde kaveza. Kao da nikad ništa nije bilo.

A onda je pre nedelju dana počeo da klanja Fredi. Klatio se na prečki kaveza, dremao po ceo dan, a onda je jednog dana prešao na višlju prečku, pa počeo da jede. Popio je malo i vode. Dragi i ja smo odahnuli – Izvuče nam se i druga životinja iz kandži virusa.

Sutradan ujutru smo ga zatekli da leži na boku na dnu kaveza.

Ovaj put nije bilo plakanja i naricanja. Dečaci su već veliki da bi dopustili da neko vidi njihovu tugu, mada sam ih hvatala kako rukavima brišu ivice očiju. Broj 3 je previše mala da bi skapirala šta se desilo.

Opet sam pozvala porodičnog grobara za kućne ljubimce i zamolila ga da iskopa još jednu rupu, blizu groba Fredija Prvog.

Povorka je ponovo išla u tišini do „vr’a bašče“. Telo je položeno u malu rupu u smrznutoj zemlji. Tišinu hladnog jesenjeg jutra je prekinuo glas Broja 2 koji se obraćao svom starijem bratu:

„Slušaj, ajde nemoj molim te više da daješ svojim ljubimcima ime Fredi. Vidiš da je baksuzno.“

Onda ide desetak sekundi tišine, pa:

„Ili da daš? Ko zna - treća sreća.“

UČENJE SA DECOM

Broju 2 se opasno približava Prvi Kontrolni iz Prirode i Društva. U cilju postizanja maksimalnog rezultata, on je počeo da uči lekcije koje su prešli od početka školske godine. Ono što je (moj) najveći problem je što se definicija „učenja“ značajno razlikuje u mom i svetu Broja 2. Elem, ja smatram da on zaista treba prvo nešto da NAUČI, pa tek onda da ga ja preslišavam. S druge strane, on veruje da je dovoljno da dodirne knjigu pa da se činjenice iz nje preliju u njegov mozak. Tako da se učenje u njegovom svetu svodi na to da on uzme knjigu, stane mi iznad glave i počne da kuka/moli/zahteva da ga preslišam.

I tako krenusmo mi. Lekcija o našoj majčici Srbiji.

Znao je tačan naziv naše zemlje, kao i ime glavnog grada.

Broj stanovnika? Oko nekoliko hiljada.

Takođe, znao je da nabroji i sve zemlje sa kojima se graničimo. A onda je ova odvratna nemajka postavila trik pitanje: Kako se zovu stanovnici Rumunije?

Kao iz topa, apsolutno siguran u sebe: Albanci!

Ja dignem obe obrve, progutam psovku, ali on me je već pretekao: Muslimani?

Na kraju sam mu priznala kao tačan odgovor - Rumunci (koji je usledio posle Roma).

Pitanje: Kojoj veroispovesti pripada većina stanovništva naše zemlje?

Odgovor: ...Hrišćanskoj?

Ja: Dobro, to je religija, ali koja veroispovest?

On: Ona kad valjda veruješ u Boga.

Pitanje: Pored hrišćanstva, koje su još religije zastupljene u Srbiji?

Odgovor: Muslimani... Romi?

I dok razmišljam šta mu je toliko zanimljivo kod tih Roma pa ih ubacuje u svaki odgovor, čujem ga kako šapuće sebi u bradu: U koga veruju oni Kinezi?

Posle toga sam ga poslala da ipak pročita po neku lekciju, mada je on smatrao da treba samo malo duže da drži knjigu u rukama. Zatvorenu.

Dobra strana je što sam višestruka mama. Odavno sam sa prvim detetom pretrpela par nervih slomova čiji je uzrok bilo slušanje blebetanja nastalih kao poledica izlivanja gluposti u mozak. Sad sve to prihvatam sa smeškom. I sećam se nekih legendarnih odgovora Broja 1 iz tog perioda. Kao onaj, kad je na pitanje po čemu je poznat knez Lazar, odgovorio: Po tome što se oženio kneginjom Milicom.

JESEN U MENI

Naučno dokazan činjenica je da, kad je Bog stvorio zemlju - sav živi i neživi svet i najzad rešio malo da se odmori, predstavnici srpskog školstva su rekli – „A sad malo mi!“. I ustanovili sistem školstva koji od tada nije menjan. Shodno tome, ja već po ko zna koji put učestvujem u stvaranju literarnog remek dela koje u nazivu ima reč „Jesen“. Dakle, ustanovljeno je još tih davnih dana da osnovci 3. i 4. razreda za prvi pismeni iz srpskog jezika mogu birati između sijaset tema, počev od „Jesen u mom kraju“, pa preko „Jesen u mojoj ulici“  i nazad do „Jesen u mom kraju“.

Ne bih da se hvalim, ali to je prosto jače od mene. Svaki moj sastav iz srpskog bio je ocenjen najvišom ocenom. Da neko ne pomisli da sam pisala DOBRE sastave. Ma, kakvi! Ja sam samo pisala PREDUGAČKE sastave. Postala sam stručnjak za pisanje nebuloza. Potanko. Na što više strana. Svaka nastavnica/profesorka srpskog jezika, dovoljno izmrcvarena od strane mojih vršnjaka, nije želela da dopusti sebi da se izgubi u moru nepovezanih reči koje sam ja nabacivala na papir, već bi prosto samo na poslednjoj strani upisala ocenu. Povremeno bi neka pokazala avanturistički duh i zvirnula u moje pisanije samo da proveri da li sam i taj put ubola 5 strana ili sam prevazišla samu sebe i ispisala celih 6.

Broj 1 je zaista napisao svojevremeno dobar sastav o jeseni. Pošto smo zaključili da je jesen odvratna, siva i kišovita, da dolazi posle predivnog dugog, toplog leta i da sa sobom donosi školske obaveze, on je napisao otprilike to. I dobio 3. Učiteljica mi posle objašnjavala (mada joj to nisam tražila) da je rad (citiram) „previše nihilistički“ (ja odmah uradila jedan „google search project“ i otkrila da je učiteljica blago čuknuta u glavu) i da je poenta sastava o jeseni (opet citiram) „da deca pišu o zlatnoj, žutoj i povremeno veseloj braonkastoj boji“. Ja onda objasnila Broju 1 da je poenta pisanja sastava da shvatiš šta učiteljica/nastavnica/profesorka voli, a ne da pišeš ono što zaista misliš.

 E, i sad dolazim do Broja 2 koji je stasao da odradi svoj prvi jesenji rad. Odlučio da ga uradi potpuno samostalno i da mi ga pročita dok sam na poslu. Tako da me je, sav ponosan, pozvao i pročitao u jednom dahu nešto što je zvučalo otprilike ovako:

„Mnogi ljudi vole jesen, ali ja je ne volim. Ovo je uvod. Da li ti se sviđa?“

Pre nego što sam uspela da objasnim da mi se uvod ne sviđa, da mora malo više, da nikako ne čini grešku kao stariji mu brat i da OBAVEZNO mora da naglasi da voli jesen, da ga ne bi optužili da je nihilista, kad on nastavi:

„Sad ide razrada. Probudio sam se i pogledao kroz prozor. Bio je lep dan. Izašao sam da se igram, a onda se smračilo i počela je kiša. Okrenuo sam se i ušao u kuću, tamo je mama pravila nešto od raznobojnog povrća. Pitao sam je šta radi, ona je rekla da pravi zimnicu. Pitao sam je da li mogu da joj pomognem, ona je odgovorila – Da. Eto, to je to. Sad ću zaključak i onda žurim u školu. Sviđa ti se?“

Nisam stigla ni da mu odrično odgovorim (a kamoli da sugerišem da piše o zlatnoj, žutoj i veseloj braonkastoj boji), on je već spustio slušalicu, apsolutno ubeđen u savršenstvo svog sastava.

Kad smo se kasnije tog dana sastali (oči u oči), prvo što sam ga pitala bilo je – A zašto pišeš da ja pravim zimnicu, kad je ne pravim?

On – Pa...

Ja – Znaš li ti uopšte šta je zimnica?

On – Ne, ali znam da to mame prave kad je jesen.

  

Pošto smo ustanovili šta je to zimnica i da sam ja najgora mama na svetu jer je ne pravim („Ali, ja toooliiikooo volim kisele krastavčiće“ – „Idi u prodavnicu pa ih kupi!“), prešli smo na pisanje nekog smislenijeg sastava. Bez obzira na moje sugestije o bojama, on je odlučio da ovaj put piše o životinjama. Tako da je, u sastavu pod nazivom „Jesen u mom kraju“,  pisao o vevericama koje skupljaju lešnike i o medvedima koji se spremaju za zimski san. Stvarno čovek da se zapita u kom to kraju mi živimo. Nisam imala živaca da mu objašnjavam da mora da ima malo više opisa i da mora da ubaci bar neku rečenicu sa nekom bojom (žuta, zlatna i povremeno vesela braonkasta). Naravno da me on ne bi ni poslušao pošto je moja uloga u pisanju sastava (bar što se njega tiče) da se oduševim kad mi on pročita svojih ruku i misli delo.

Na pismenom ih je učiteljica sve iznenadila i zadala im temu - „Jesen u mojoj ulici“. Nisam smela da ga pitam da li je pominjao životinje. Postojanje veverica bi se i moglo objasniti, ali medvedi...

Dobio je 3+. Napredujemo. Kad Broj 3 stasa (po svim pravilima srpskog obrazovnog sistema) do uzrasta kad joj bude dozvoljeno da baci na papir svoje misli i zapažanja o jeseni (u našoj ulici ili kraju) očekujem jednu solidnu četvorku. Pa makar bila i u veseloj braonkastoj boji.